"Никада нећу заборавити", причала је једна жена, "када ми је преподобни, након што се са мном молио пред иконом Мајке Божје, положио своје топле руке на главу. Одједном сам осетила неку необичну снагу. Подигла сам очи према Оцу Серафиму и видела да он плаче. Једна суза је пала на моје чело. Да ли је плакао због мене, не знам, не усудих се да га питам. Или је, можда, плакао над судбином толиких жена, робиња нељудских господара, мужева чија је грубост уништавала њихове душе и тела. А плакао је сигурно и над судбином оне сиротице без мираза и без заштите о којој се неко време бринула његова мајка Агатија.
Када се обраћао брачним паровима, старац никада није залазио у детаље брачнога живота. Задовољавао се тиме да од брачних другова затражи узајамну верност и љубав, једине гаранције за породичну стабилност и мир. Веома велики значај придавао је породици и породичном миру. Неком човеку, који је дошао да се жали на своју мајку пијаницу, отац Серафим је сместа руком затворио уста, како би га спречио да даље говори и да му укаже како деца не би требала да шире гласине о гресима својих родитеља.
"Дошавши у суботу на вечерњу службу", пише И. М. Неверов у свом дневнику, "беше нам речено да се отац Серафин налази у манастиру, те да ће нас, према обичају, примити следећег јутра. После литургије, пођосмо у старчеву келију, а он посетиоцима стаде нудити, као иначе, комадиће благословеног хлеба, умочене у вино. Једну младу жену ово несвакидашње даривање јако је зачудило. Кад је отац Серафим приближио кашичицу њеним устима, она је не хтеде да прими и неколико пута окрену главу на супротну страну. Старац, мислећи како је разлог њеног одбијања величина кашичице, безазлено јој рече: "Помогните се рукама, драга госпођице ..." Чувши овај предлог, госпођица се стаде смејати, а после ње, и ја праснух у смех. Преподобни старац се, збуњен, удаљи, а госпођа напусти келију. Ја, пак, не могах зауставити смех, упркос настојањима моје мајке да се уозбиљим. Отерала ме је напоље и гласно изгрдила ради мог неприличног понашања. Укинула ми је доручак и ручак, рекавши како ће ми опростити једино уколико добијем опроштај од оца Серафима. Кад сам пошао по опроштај, испред врата сам , као и обично, изговорио речи молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, смилуј се на нас". Изнутра сам чуо одговор амин, што је значило уђи. Веома сам се изненадио кад сам на сред келије угледао мртвачки сандук на ком је седео преподобни са књигом у руци. Срдачно ме је поздравио: "Добро дошао, драги пријатељу, добро дошао. Шта те довело овамо?
"Моја мајка ме послала да од вас затражим опроштај, будући сам се недавно нашалио на ваш рачун, оче", рекао сам.
"Твоја мајка те шаље? Па добро, захвали јој се у моје име, захвали јој се што се заузела за једног старца. Молићу се за њу, пријатељу, захвали јој!" Ове речи изговорио је мирно и добронамерно, а поновио је оно "шаље те твоја мајка". Осетивши своју кривицу, а у жељи да добијем потпун опроштај, рекао сам му: "Не, није ме послала моја мајка: дошао сам по сопственом нахођењу." "Дошао си по својој вољи, и захваљујем ти, захваљујем ти, пријатељу! Нека Божји благослов буде над тобом", рекао ми је преподобни.
Онда ме је упитао јесам ли читао Јеванђеље. Одговорио сам му да нисам. Ко је у оно доба читао Еванђеље, осим ђакона по црквама? Старац ме је позвао да седнем поред њега. Отворио је књигу која му је била у руци - управо Јеванђеље и почео да чита седмо поглавље из Јеванђеља по Матеју: "Немојте судити, да вам се не би судило, јер како судите бит ће вам суђено, и мером којом мерите бит ће вам мерено". Прочитао је цели одломак, не обраћајући ни најмању пажњу на моје држање. Али, слушајући га, спознах у потпуности своју кривицу, а садржај ми се толико допао да су се те поруке из Еванђеља неизбрисиво утиснуле у моје срце. Након што сам набавио Нови Завет, често сам читао споменути део из Јеванђеља и чак сам га научио напамет. Када је завршио с читањем, отац Серафим ме је поново благословио и, при одласку, ми је саветовао да што чешће читам Јеванђеље.
Надежда Аксакова је била девојчица када је у саровској шуми видела преподобног Серафима. Као дете је осетила ту дивну рајску атмосферу која окружује Божијег човека, а касније је то, у својим сећањима, и описала.
Кад је са породицом и групом поклоника дошла до старчеве келије, врата су била затворена. "Уморан од сталног пристизања нових људи", пише Аксакова, "отац Серафим би се покаткад повукао у своју омиљену шуму, како би сакупио нову енергију. "Вероватно се склонио побегавши кроз прозор, кад је чуо како ви галамите у дворишту, рекао им је неки стари монах, а затим додао: "Да бисте га нашли, требало би да га тражите усред шуме."
"Тешко ћете га наћи. Једина је могућност да се одазове деци - да се сакријете у траву, а да деца трче испред вас", додао је старешина манастира видевши групу поклоника.
"Шума је" , пише Надежда Аксакова, "бивала све гушћа. Једва смо се могли распознавати испод збијених лукова од боровине. У тој тамној шуми снашло нас је гадно искуство. Срећом, једна сунчева зрака осветли између грана вршке иглица. Охрабрени, упутисмо се у смеру те светлости: пред нама се отвори зелена чистина окупана сунцем. Тамо, у подножју једнога бора, неки старчић, згрчен, савијен до земље, секиром је одсецао врхове највиших травки. Чувши звукове, подигне се, управи ухо у правцу манастира и затрчи се према шуми као престрашени зец; оставши ускоро без даха, застане, уплашено се осврне уоколо и баци у траву, као да је нестао.
- Оче Серафиме! Оче Серафиме! Нас двадесетак звало га је на сав глас. Чим је чуо дечије гласове, одустао је од свог скривеног положаја: његова старачка глава помоли се изнад травки. Држао је прст на устима, као да нас моли да не откријемо његову присутност одраслима. Размакнувши травке како би нам направио пролаз, седне и дадне нам знак да му се приближимо. Мала Лиса , која је једва ходала, прва му се баци у наручје и привије свежи образ уз старчево наборано раме.
- Душице! Душице! - шаптао је грлећи нас једно по једно у наручју.
Пуни поуздања, радосни, грлили смо га. Али млади пастир Сиома брзим ходом враћао се назад и потрчао према манастиру узвикујући: Дођите! Овамо! Ево Оца Серафима!
Нема коментара:
Постави коментар