Преподобни Серафим Саровски, како истиче Павле Јевдокимов, "није имао следбенике, нити је био учитељ било какве школе. Ипак, он је учитељ свих, јер његово сведочење у Православној Цркви премашује сваку категорију, стил, врсту, одређење или границу. Његова васкршња радост није долазила од његове личности, него је била одјек самог Православља. Он је обичним језиком говорио чудесне ствари, које је примио од Духа Светога. Након ужасне борбе, засењене тишином која је скривала живот који ни један монах не би могао поднети, преподобни Серафим је напустио најкрајњи облик отшелничког и столпничког живота, те се вратио у свет." Као земаљски анђео и небески човек, он је, према речима Јевдокимова, превасходио чак и само монаштво. Он више није био монах који се повукао из света, нити човек који живи међу људима. Био је обоје, и у превасхођењу обојега био је у суштини сведок Светога Духа.
Рано ујутру, двадесет петог марта 1831. године, на празник Благовести, преподобни Серафим био је удостојен чудесне посете Царице Небеске. Та дванаеста и у његовом земаљском животу последња посета Пресвете Богородице, како примећује животописац, била је предзнак његове блажене кончине и непропадљиве славе која га очекује. Једини сведок тога чудесног догађаја била је дивјејевска старица Евпраксија (у свету Евдокија Ефремовна), која је по Старчевом наређењу дошла уочи тог дана.
"Ах, радости моја, одавно те очекујем", дочекао ју је Старац овим радосним поздравом. "Каква се за тебе и мене милост и благодат од Мајке Божије припрема на данашњи празник! Велики ће то дан за нас бити! Хајде да се молимо", позвао ју је преподобни. Скинувши са себе горњу мантију, покрио је њоме дивјејевску сестру и почео да чита акатисте и каноне, а по завршетку читања рекао јој је: "Не бој се, не плаши се, благодат нам се то Божија јавља! Држи се чврсто за мене!" Одједном се, како је причала старица, "зачуло неко снажно шуморење, као кад шума шумори на великом ветру, а онда - појање. Врата су се сама отворила и било је необично светло и неки дивотни миомир испунио је келију. Баћушка Серафим пао је на колена говорећи: Преблагословена, Пречиста Дјева, Владичица Богородица долази к нама!" У том часу, према речима старице Евпраксије, у келију су већ улазиле бестелесне Силе у виду двају Анђела са златним косама, који су у рукама држали расцветале гранчице. За њима у белим, блиставим одеждама следовали су свети Јован Претеча и свети апостол Јован Богослов. А потом се појавила Сама Царица Небеска у пратњи дванаест дјева.
Риза Владичице, како је описала старица, "сијала је чудесном лепотом и зрачила необичном светлошћу. Она горња била јој је украшена крстићима а она доња, зеленкасте боје, опасана. Преко ризе имала је епитрахиљ, а на рукама наруквице, које су, као и епитрахиљ, биле украшене крстовима. Косе Богомајчине биле су дугачке и лепше од анђелских, а над главом лебдео јој је царски венац, сијајући таквом светлошћу да се у њега није могло гледати, као ни у само лице Пречисте. Растом је била виша од свих дјева које су је окруживале. Дјеве, пак, у разнобојним одеждама и све украшене венцима, биле су и веома лепе. Оне су образовале круг у чијој је средини стајала Царица Небеска." Тесна келија оца Серафима, према сведочењу старице, постала је пространа, као да су се зидови размакнули а таваница је била сва у светлости. Ипак, старица је приметила да је та светлост била "некако сасвим особена, нимало налик на дневну, блиставија и беља од сунчеве."
"Ја сам се била уплашила и пала", причала је старица Евпраксија, "а Царица Небеска пришла ми је и, додирнувши ме десном руком, рекла: 'Устани, девственице, и не бој се нас! Исте такве дјеве као што си ти дошле су сада са мном'." Затим јој је наредила да им сама приђе и да их упита како се зову и какав је био њихов живот на земљи. Тада је старица Евпраксија, како је касније причала, пришла свакој дјеви, и то оним редом по коме су ушле у келију, и оне су јој рекле своја имена. Биле су то великомученице Варвара и Екатарина, првомученица Текла и великомученица Марина, великомученица царица Ирина и преподобна Евпраксија, великомученице Пелагија и Доротеја, преподобна Макрина и мученица Јустина, великомученица Јулијана и мученица Анисија. Све те дјеве испричале су Евпраксији свој живот и подвиге мучеништва за Христа. У међувремену, причала је старица, Пресвета Богомајка разговарала је са оцем Серафимом милостиво као са рођеним. Дивјејевска сестра је приметила да је Пресвета много тога говорила преподобном, али она је могла да чује само понешто. "Не остави дјеве моје дивјејевске!", рекла је Царица Небеска. А отац Серафим је одговорио: "Владичице! Ја их окупљам али не могу да их руководим". "Ја ћу теби, миљениче мој, у свему помоћи, наложи сестрама послушање, па ако се поправе, биће са тобом и поред мене, а ако изгубе мудрост, лишиће се удела ових мојих дјева. Онога ко њих увреди, ја ћу поразити, а онај ко им послужи ради Господа, биће пред Богом помилован", рекла је Пресвета Богородица. А затим је, обраћајући се сестри Евпраксији, казала: "Погледај на ове дјеве моје и на венце њихове, како је било раније, тако је и сада. Само пређашње мученице страдале су јавно, а данашње страдају - тајно, од жалости срца, и плата њихова биће таква". Онда је Пресвета Дјева, како је причала старица, рекла оцу Серафиму: "Миљениче мој, ускоро ћеш с нама бити!" Затим га је благословила. Са Старцем су се опростили и сви Светитељи. Претеча Јован и апостол Јован Богослов такође су га благословили, а са дјевама се опростио целивом у руку. Дивјејевској сестри Евпраксији, како је доцније причала, било је речено да јој је ово виђење дато по молитви оца Серафима.
Нема коментара:
Постави коментар