Саровска пустиња је у то време сматрана великим светилником. Привлачила је и младог Прохора, али хтео је да провери своју одлуку о избору места за подвизавање.Имао је седамнаест година кад се упутио у Кијев, у Печерску лавру, у колевку руског монаштва, да се поклони светим моштима првих руских монаха, светих Антонија и Теодосија, а затим да прими поуку и благослов. "Може се замислити каква су побожна осећања испуњавала душу младог искатеља монашког живота док је присуствовао богослужењу у славној обитељи Кијево-печерске лавре, док је са умиљењем целивао мошти преподобних Антонија и Теодосија, и других чудотвораца печерских", пише Н. Левитски. У Кијеву је сазнао за једног чудесног подвижника, старца Доситеја, који се спасавао у Китајевској пустињи, на десет врста од Лавре. Видећи у младићу Божијег изабраника, Старац га је упутио на Саровску пустињу као место где ће се подвизавати.Тада му је рекао: "То место биће ти на спасење. С помоћи Божијом, ту ћеш завршити своје земаљско странствовање. Само настој да непрестано стичеш сећање на Бога сталним призивањем имена Божијег, и у тебе ће се уселити Дух Свети и управиће те да живиш у светињи."
Прохор је дошао у Саровску пустињу уочи Ваведења 1778. године. Игуман у Сарову тада је био старац Пахомије, монах родом из Курска. Познавао је Прохорове родитеље и било му је драго кад га је видео на вратима манастира. Са љубављу га је примио, уврстио међу искушенике и поверио руководству јеромонаха Јосифа, манастирског благајника. Док је био на послушању у келији оца Јосифа, Прохор је усрдно испуњавао све што се од њега тражило. Касније је био хлебар, па просфорник, па столар. На послушању у столарници био је неколико година. Резбарио је крстиће од кипариса и правио велике крстове за гробље. Био је марљив и добар мајстор па су га зато и назвали Прохор Столар. Писац његовог житија описује га као снажног и здравиг младића. Због тога је обављао и најтеже послове - с братијом је у шуми секао дрва, а затим их спуштао реком до манастира. У то време се знало (преподобни је касније о томе и причао) да се Прохор непрекидно молио Богу. На његовим уснама и у његовом срцу непрекидно је трептала Исусова молитва: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" Избегавао је разговор с братијом како би спољашњим ћутањем достигао унутрашњи мир.
После неког времена млади искушеник је постављен за будиоца, а затим за црквењака. На службе је долазио први, а одлазио последњи. Осим храмовне молитве, он је у келији испуњавао правило које је за сваки час дана и ноћи прописао преподобни Пахомије Велики. То правило, према заповести коју је Анђео дао светом Пахомију, требало је обављати дванаест пута у току дана и дванаест пута ноћу. Пошто би обавио правило, ако није било рукоделија, Прохор би читао. Пре свега, читао је Јеванђеља, апостолске Посланице и Псалтир, затим дела светих Отаца — Василија Великог, Макарија Великог, Јована Лествичника, Димитрија Ростовског и др. А док би читао стајао би пред иконама, у молитвеном положају. То је називао бдењем и чинио је то кад је сам, како би му, као што је говорио, сав ум био удубљен у истине Светога Писма и како би из њега примао духовну топлину.
Од самог доласка у ову монашку породицу, Прохор је био крајње уздржан у јелу. Тело је изнуравао, али не толико да оно изгуби способност да буде пријатељ и помоћник душе. Средом и петком није ништа јео, а другим данима јео је само једанпут. Спавао је свега четири часа, од десет увече до један после поноћи. Старци Пахомије и Јосиф, који су руководили манастиром, имали су велико поверење у младог искушеника. У срдно су се старали о томе шта је корисно за његову душу и ништа од њега нису тајили. Када су осетили да сав гори жеље да се подвизава у тишини Саровске пустиње, дали су му благослов да, кад је слободан од послушања, може да напушта манастир и удаљава се у шуму. А у тој шуми тада су се спасавали многи подвижници: игуман Назарије, јеромонах Доротеј, схимонах Марко и други. "Свим саровским монасима, посебно оцу Пахомију и оцу Јосифу, било је јасно да је Прохор чврсто стао на монашки пут", пише један од најпознатијих свечевих биографа Н. Левитски.
Нема коментара:
Постави коментар