Преподобни Серафим Саровски родио се 19. јула 1759. године (неки тврде 1754.) у граду Курску, родном месту утемељитеља руског монаштва, преподобног Теодосија Печерског. Његов отац Исидор Мaшнин, грађевински предузимач, целог живота бавио се зидањем грађевина. Подигао је више храмова, а под старе дане зидао је храм посвећен преподобном Сергију Радоњешком. И баш у време изградње храма добио је сина коме је на крштењу, по светом апостолу, дао име Прохор. А кад је завршена доња црква, посвећена преподобном Сергију, 1762. године, благочестиви Исидор је преминуо остављајући жену Агатију с троје мале деце.
Богољубива удовица Агатија наставила је са градњом Сергијевог храма, чија је горња црква била освећена у част Казанске иконе Пресвете Богородице. Сама је нагледала све послове. Децу је учила побожности и страху Божијем. Једном, кад је седмогодишњи Прохор био с мајком на градилишту, оклизнуо се и пао са врха звонаре, а кад је уплашена мајка помислила на најгоре и стрчала доле, дечак је стајао на земљи без иједне повреде. У том чудесном спасењу људи су видели руку Божију. Један јуродиви из Курска, рекао је Агатији: "Благо теби, удовице, која имаш ово дете, јер ће оно бити моћни заступник пред Светом Тројицом и ватрени молитвеник за цели свет."
У Житију преподобног записано је да се, 1769. године, тешко разболео. И, кад више није било никакве наде за оздрављење, болесном дечаку у сну се јавила Пресвета Богородица обећавши му да ће да га посетити и даровати му оздрављење. Испричао је то мајци и њих двоје су, с пуно вере, ишчекивали да се испуни обећање Небеске Царице. У то време, градом је пролазила литија на којој је ношена икона Знамења Мајке Божије, звана Коренска јер је чудесно откривена код корена једног дрвета. Због јаке олује литија је стала испред Агатијине куће, а икону су унели у њено двориште. Видевши то, она је без оклевања изнела болесног сина и принела га икони Мајке Божије да је целива. А кад су свету икону наднели над њега и њоме га благосиљали, дечак је сасвим оздравио.
Прохор се посебно занимао за црквене књиге. Читао је Часослов и Псалтир, Библију, Житија светих… Волео је, како је причао, да борави у светом храму и да се моли Богу. Имао је старијег брата и сестру. Брат Алексеј држао је дућан, па му је Прохор доста помагао. Кад год је могао ишао је на богослужење, а сво слободно време користио је за читање књига. Преподобни се касније присећао тих младалачких дана када се његово срце све више настројавало за духовну будност, а очи отварале за духовна виђења. У то време, Прохоров пријатељ и саветник био је исти онај јуродиви који је његовој мајци Агатији предсказао његову судбину. Тај Божији човек, како је говорио преподобни, допринео је да у његовом срцу сазри жеља за монашким подвигом. Дајући му благослов за монашки пут, мајка му је поклонила свој бакарни крстић са Распећем, од ког се више није одвајао. Зато ће црквени песник тако надахнуто клицати: "Радуј се, града Курска богоизабрано чедо! Радуј се, родитеља благочестивих пречасна младицо! Радуј се, јер си врлине мајке своје наследио! Радуј се, јер те је она побожности и молитви научила! Радуј се, на подвиге од матере крстом благословени! Радуј се, јер си благослов тај до смрти као светињу чувао! Радуј се, јер си дом очев ради љубави Господње оставио! Радуј се, јер све лепоте овога света ниси ни за шта сматрао!"
Нема коментара:
Постави коментар