На преподобног Серафима, како каже животописац, "непријатељ се особито окомио пошто је смирени подвижник одбио угледно место игумана у једном манастиру. Он је против преподобног подигао једно од највећих искушења - мислену борбу - и јаросно је распаљивао. У том тешком стању, када душу обузимају лењост и мрзовоља од ужасних хулних помисли, преподобни Серафим се непрекидно, и дању и ноћу, молио Господу Исусу Христу и Пречистој Његовој Мајци. И од те непрестане молитве и великог телесног труда мислена борба је утихнула." Али после тог следило је и много теже искушење. Дванаестог септембра 1804. године, једанаесте године пустињачког живота, док је преподобни у шуми секао дрва, с леђа су га напала тројица разбојника и, претећи му смрћу, тражили су новац. Иако је тада још био у снази, преподобни је спустио секиру на земљу и рекао им: "Чините што треба да чините". Разбојници га тада, како је описано у Житију, "оборе на земљу ударивши га ушицама секире тако силовито да је старцу линула крв из уста и ушију. Потом му свежу руке и ноге и испребијају га, како им се чинило, до смрти. Затим одјуре у келију, мислећи да ће у њој наћи богатство. Али у келији не нађоше ништа осим икона и мало кромпира и, престрављени, нагоше да беже."
После извесног времена преподобни Серафим је дошао к себи. С великим напором успео је да се одвеже и заблагодарио је Господу што се удостојио да без кривице поднесе страдања. Следећег дана успео је некако да дође до манастира. Када су га монаси видели у таквом стању, веома су се ожалостили. Првих осам дана преподобни се много мучио. Брижни отац Исаија позвао је лекаре из Арзамаса. И док су лекари већали, преподобни Серафим је заспао и у лаком сну имао дивно виђење. Као и приликом његове раније болести, како је испричао преподобни, јавила му се Царица Небеска у царској порфири, у пратњи апостола Петра и Јована Богослова. Прилазећи са десне стране болесниковој постељи рекла је лекарима: "Зашто се ви трудите?" Потом, погледавши на подвижника, изговорила је : "Овај је нашега рода!"
Када се отац Серафим пробудио одбио је лекарску помоћ, молећи да његов живот препусте на вољу Господу и Пресветој Богородици. Лекари су отишли а преподобни се, како је доцније причао, од чудесне посете Пресвете Богородице испунио неисказаном радошћу. Брзо се опорављао, али батине и болест оставили су трага: постао је сасвим погрбљен старац и почео да хода ослањајући се на штап или на секирицу. Сви су га убеђивали да остане у манастиру, али га нису могли наговорити. Измолио је благослов од оца Исаије и вратио се се у своју пређашњу пустињску келију. У међувремену, пронађена су она тројица разбојника који га умало нису усмртили. Сазнавши за то, преподобни се заузео за то да им кривица буде опроштена, у чему је и успео. На суду су прошли некажњено, али су се касније покајали и отишли код преподобног да га замоле за опроштај и молитве.
Вративши се у пустињу, како стоји у Житију, "преподобни је узишао на нов степен духовног подвижништва, појачавши свој молитвени подвиг до столпништва." На пола пута од манастира до Старчеве келије лежао је велики камен. Увече, после заласка сунца, подвижник би остављао своју келију и долазио на тај камен ради мољења. Стојећи на њему непомично, до зоре, са рукама подигнутим ка небу, он је понављао речи цариникове: "Боже, милостив буди мени грешном". Када би ноћ прошла и наступило јутро, враћао се у своју келију и у њој, да би уједначио дневне и ноћне подвиге, стајао на мањем камену. То је прекидао само ради ретког узимања хране. Такво старчево мољење наставило се током хиљаду дана и хиљаду ноћи, и све то време одвијала се за свет невидљива борба подвижникова са кнезом таме. Тајну о томе преподобни је открио неким монасима тек при крају живота. Један од њих, дивећи се таквом подвигу, рекао је да он превазилази људске моћи. На то је отац Серафим са смирењем одговорио: "Свети Симеон Столпник је четрдесет седам година стајао на стубу, а зар моји напори личе на његов подвиг?" Монах га је тада упитао: "Али, наравно, ти си притом осећао помоћ благодати која те је крепила?!" "Да", рекао је преподобни , "иначе људске снаге не би биле довољне. Изнутра сам се снажио и тешио тим небеским даром који одозго низлази од Оца Светлости..." "Када је умиљење у срцу ", наставио је преподобни после кратког ћутања, "тада Бог пребива са нама".
Др Тимофејевич је забележио да се у време његове посете Сарову, 1926 године, камен у шуми, на коме се молио преподобни Серафим, веома смањио, "јер би сви побожни људи понели са собом један мали део за успомену. Стога је игуман Саровског манастира благословио да се камен изреже у делове и однесе у саровски и дивјејевски манастир на чување. Копија камена је стављена на то исто место и тако је означено где је првобитно био оригинал."
Нема коментара:
Постави коментар