Прохор је изабрао себи осамљено место, направио колибу и у њој се предавао молитви и богомислију. И како то, према речима светих отаца, обично бива млади послушник је наишао на велика искушења. "Каква искушења је трпео преподобни Серафим од првих дана искушеништва, могуће је судити по поукама што ће их давати у стараштву", вели Левитски. Према његовим речима, "било је очигледно да је о тим душевним опасностима преподобни говорио из сопственог искуства, из онога што је сам доживео и испитао и што је подробно и темељито изучио, стекавши уједно са тим и силу да та искушења побеђује. Судећи по тим поукама, ђаво је оца Серафима искушавао тугом, досадом, мрзовољом и малодушношћу".
Преподобни је причао да му је у то време на чистом животу позавидео непријатељ људски и почео да га искушава жалошћу и чамотињом, мрзовољом и малодушјем. То осећање жалости и чамотиње споподало га је обично око поднева. Према његовим речима, ђаво му је тада упорно шаптао помисли да изиђе из пустиње и са неким разговара, јер се само тако може ослободити чамотиње. А можда је, вели писац Житија, младом подвижнику на молитви ђаво растресао ум, да би му га учинио испразним и бесплодним. А када кушачу то није пошло за руком, причао је преподобни Серафим, настојао је да га наведе на униније (мрзовоља, лењост), испуњавајући му душу безразложном и мучном патњом. Али када ни њоме није успео да га раслаби, ђаво је онда слао беса (демона) малодушја, настојећи да га тако одвоји од Бога и доведе у стање избезумљености. Преподобни је касније упозоравао Мотовилова, своје духовно чедо, да се не нада победи над демонима сопственим силама, да о томе не сме чак ни да мисли. Демоне може да победи само Бог. Због тога је, вели преподобни, "потребно да се се пред Њим смиримо, да признамо своју беспомоћност и грешност и још више се прибијемо уз Њега, живећи у непрекидном покајању."
О тој унутрашњој борби, у којој је млади Прохор излазио као победник, писали су и сведочили многи свети оци. Према њиховим речима, Господ понекад, да би ојачао дух праведника, допушта да га нападну искушења, а нема поучнијег примера о томе од примера праведног Јова.Тако је Господ и Прохора подвргао тешком искушењу и допустио да га нападне опасна водена болест. Три године се на ногама борио с болешћу, а онда је пао у постељу. Тело му је било толико отекло да се тешко и померао. Али није се жалио и није очајавао.Молио се непрекидно, као и обично, са сузама у очима. Тада му се чинило, како је касније говорио, да му је Господ ту болест послао према његовим делима, да би му ослабила страсти. Трпљењем и благодарношћу подносио је болест. Уз њега је непрекидно био игуман манастира, а отац Јосиф, његов духовни руководитељ, служио му је као какав послушник. Плашећи се за Прохоров живот, саровски старци су хтели да позову лекара, али Прохор је сву наду полагао у Господа и у Пресвету Богородицу. Говорио им је: "Ја сам себе поверио истинитом Лекару душе и тела, Господу нашем Исусу Христу, и Пречистој Мајци Његовој. Ако ваша љубав тако расуди, пружите мени убогоме, Господа ради, небеско лекарство." Затим је затражио да га причесте. Старци су тада одустали од намере да зову лекара. Братија се сабрала у цркву да се помоли за болесника. Отац Јосиф одслужио је свеноћно бдење и Литургију. Прохора су исповедили и причестили.
После причешћа имао је чудесно виђење. Пресвета Богородица, која га је исцелила у раном детињству и на Ваведење довела у саровски манастир, услишила је његова мољења и дошла да га поново исцели. Појавила се, како је причао преподобни, у неизрецивој светлости са апостолима Петром и Јованом Богословом. Показујући апостолу Јовану на болесника, рекла је: "Овај је нашег рода". Десну руку положила је на његову главу, а у левој руци држала је жезло и њиме је дотакла Прохорова бедра. На том месту настало је удубљење и сва вода је истекла. После овог виђења Прохорово здравље се нагло поправило.
Кад је келија у којој је лежао срушена, на том месту почела је да се гради манастирска болница са црквом. Прохор је тада добио ново послушање – путовао је Русијом и скупљао прилоге за изградњу храма. Том приликом боравио је и у родном Курску. Посетио је мајчин гроб и видео се са братом Алексејем, од кога је такође добио прилог за храм. И тада је, као двадесетдвогодишњи подвижник, показао дар прозорљивости откривши обазриво брату време његове смрти. Кад се вратио у манастир, за болнички храм посвећен светом Зосими и Саватију, израдио је престо од кипарисовог дрвета. Овај храм највише је волео да посећује и до краја живота у њему се причешћивао, сећајући се свога исцељења и јављања Царице Небеске на томе месту.
Када се отац Пахомије уверио да је Прохор успешно прошао све испите послушања, да је дошло време да да монашки завет, тринаестог августа 1786. године постригао га је и дао му име Серафим. Новом постриженику то име је дато без његовог претходног знања. Савршено је одговарало његовом живљењу и подвизима, о чему Н. Левитски пише: "Колико је у том имену тачно изразила саровска братија свој поглед на ревносно служење Господу свога саподвижника! како је тачно оправдао нови монах своје име! Јер он је био пламен свом својом горућом вером у Бога, пламен љубављу према људима, пламен својим животом. Он је сав горео божанским огњем на земљи, а и по смрти као пламени Серафим стоји пред престолом Божијим, молећи се за сав грешни род људски". Због тога и црквени песник кличе: "Радуј се, јер си се светске сујете одрекао! Радуј се, јер си отаџбину небеску пламено узажелео! Радуј се, јер си Христа Господа свим срцем заволео! Радуј се, јер си благи јарам Христов на себе драговољно узео! Радуј се, савршеним послушањем испуњени! Радуј се, јер си целога себе Господу на жртву принео! Радуј се, јер све лепоте овога света ниси ни за шта сматрао! Радуј се, преподобни Серафиме, Саровски чудотворче!"
Нема коментара:
Постави коментар