Више извора потврђује да је царска породица веома волела и поштовала преподобног Серафима. Цар Николај је у својој канцеларији имао велику икону преподобног и јавно је изјављивао да верује у његову светост. Приликом прославе канонизације, Царица Александра је отишла до исцелитељског извора Светог Серафима и, урањајући у њега, помолила се да добије сина. За дванаест месеци родио се царевић Алексеј. Касније, кад јој је било најтеже, она из заробљеништва пише пријатељу: "Ох, како чезнем да поново одем за Саров!"
Јевдокија Ивановна, искушеница Дуња, казивала је матушки Серафими, како је у то време блажена Прасковја Ивановна петнаест дана постила, ништа није јела и једва је ходала. Једне вечери дошао је Чичагов, тада још архимандрит Спасо - Јевфимијевског манастира у Суздаљу.
"Мајко, одбили су да открију мошти", рекао је Чичагов.
"Прими ме под руку, идемо по вољи", одговорила је Прасковја Ивановна.
Блажену је са једне стране прихватила њена келејница, мати Серафима, са друге архимандрит Серафим. Те вечери, 12. јануара 1903. године, прегледали су остатке преподобног. У то време, из села Ламасова, дванаест врста од Сарова, угледали су светло над Саровом. Сељаци су дотрчали мислећи да је пожар. Питали су: "Где је код вас избио пожар? Видели смо одсјај." "Нигде није било пожара", одговорили су им. После је један монах рекао: "Ноћас је комисија отворила остатке баћушке Серафима." Од баћушке Серафима остале су само кости, чега се Синод и плашио: "Ићи у шуму, где нема нетљених моштију, него само кости!" На то је једна од тада још живих старица из времена преподобног казала: "Ми се клањамо не костима, него чудима." Сестре су причале да се преподобни сам јавио цару, који је после тога својим ауторитетом устрајавао на откривању моштију.
Мошти преподобног баћушке Серафима откривене су 19. јула 1903. године. Тада Казањска железница још није постојала, путовало се преко Нижњег Новгорода. Царски воз је, према речима матушке Серафиме, водио шеф станице Борис Николајевич Веденисов. Била је организована привремена станица насупрот селу Вијездноје, у пољу, на прелазу поред млина. Требало је хитно изградити колски пут до Сарова. Због тако кратког времена нико се није усуђивао да прихвати тај посао. Одазвао се Б. Н. Веденисов коме је, према његовим речима, помогао сам преподобни. Све су урадили сасвим једноставно. Била је врућина. Пут су орали плуговима, затим поливали водом из бачава и утабавали тешким ваљком, исто као што се то ради на пољу. Тако је пут постао гладак и тврд, као асфалт. Мати Серафима је причала да је Б. Н. Веденисов, 1950. године, на њене очи добио исцељење преко комадића мантије преподобног Серафима.
Када је царска породица, 19. јула 1903. године, стигла у Арзамас, забележено је да је већ било стигло близу пола милиона поклоника. Пут је био закрчен великим бројем верника, који су, из поштовања према преподобном, пешке прелазили последњи део пута. Цар Николај и царица Александра тај последњи део пута корачали заједно са поклоницима, пред којима су се касније и причестили. Канонизација је започела претходне вечери - вечерњом службом. По манастирским црквама и тргу окупило се око стотину хиљада поклоника, а на хиљаде других били су поред пута који води у стару саровску шуму, чекајући да се поклони моштима. Када је цар улазио у саровску цркву, народ је стајао с обе стране зида, и тада су једну трудну жену тако притисли да је одмах ту родила дечачића право на тепих, под ноге цара. Цар је наредио да га запишу за крсног кума новорођенчету. На откривање моштију у Саров је допутовала скоро цела царска породица. Велики кнежеви су одмах отишли у Дивјејево, к блаженој Прасковји Ивановној. Донели су јој свилену хаљину и капор (врста капуљаче), у коју су је одмах и обукли. У то време цар је имао четири кћери, али не и дечака - наследника. И ово је била права прилика да се помоле преподобноме, да им се дарује наследник. Прасковја Ивановна је имала обичај да све показује на луткама. А за ову прилику унапред је припремила лутку – дечака. Од марама му је прострла лежај, положила га ту и прошапутала: "Тише, тише, он спава..." "То је Ваш", рекла је блажена, а велики кнежеви су је, у усхићењу, подигли на руке. Све што је она говорила телефоном су пренели цару, који је из Сарова допутовао у Дивјејево тек 20. јула. Јевдокија Ивановна је причала да се келејница Прасковје Ивановне, мати Серафима, била припремила за пут у Саров, на откривање моштију, али је изненада повредила ногу. Прасковја Ивановна ју је излечила, па је ипак отишла у Саров. А када су се мати Серафима и Дуња вратиле с дочека, хтеле су мало да поспреме просторију блажене пре доласка царске породице, али Прасковја Ивановна није дозвољавала да се било шта склони са стола. На столу је био тигањ с кромпиром и хладни самовар. Док су се с њом препирале, зачуло се с врата: "Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас." Улазили су цар и царица. А сестре су, сместа, пред њима прострле тепих, поспремиле сто и донеле врући самовар. Затим су изашле и оставиле их саме с блаженом. Будући да нису могли добро разумети шта блажена говори, цар је ускоро изашао и тражио да уђе најстарија до блажене.
Када су почели да се опраштају, унутра су ушли архимандрит Серафим (Чичагов) и келејне сестре. Прасковја Ивановна је отворила комоду. Извадила је нови столњак и почела да ставља поклоне: платно од лана које је сама израдила, половину главе шећера, обојена јаја, шећер у комадићима. Све је то чврсто завезала у завежљај и, дајући га цару, рекла је: "Царе, носи сам". А затим је, пруживши руку, додала: "А нама дај новчић, треба да саградимо кућицу (нову цркву)." Цар није имао код себе новца па је затражио да му донесу. А кад су му донели, како је причала мати Серафима, дао је новчаник пун злата. Тај новчаник су одмах предали мајки игуманији. Опраштајући се, цар и царица су обећали да ће ускоро опет доћи, на откривање моштију мајке Александре, зато што се она јављала у царском двору и тамо, како се причало, творила чуда. Том приликом цар је рекао да је Прасковја Ивановна једина истинита слушкиња Божија. Сви и свугде су га примали као цара, једино га је она примила као обичног човека. Од Прасковје Ивановне цар и царица су отишли код Јелене Ивановне Мотовилове. Цару је било познато да она чува писмо које јој је предао њен муж Николај Александрович Мотовилов, а које је написао преподобни Серафим и адресирао га на цара императора Николаја . То писмо преподобни Серафим је написао, запечатио хлебом и предао Николају Мотовилову рекавши: "Ти нећеш доживети, али твоја жена хоће, када у Дивјејево допутује цела царска породица. Цар ће доћи к њој, нека му она преда писмо."
Ни данас се не може са сигурношћу рећи да ли је писмо преподобног Серафима пророковало личну судбину цара и царице, или је у њему, можда, било само пророчанство о судбини Русије.
После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је: "Преподобни Серафим написао је писмо Цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања."
Нема коментара:
Постави коментар