Од јутарње Литургије и читав дан до вечери, како је записао надахнути летописац, "слегали су се к њему они који беху гладни хране духовне, а Старчево срце није међу њима правило никакве разлике. Старац их је све примао са подједнаком љубављу, све дочекивао поклоном до земље и целивом, све поздрављао речима Христос васкрсе и свакога је називао радости моја. Људи су к Старцу долазили из свих крајева Русије и његова келија беше премала да прими све који су желели да од њега приме благослов." Тада је преподобни почео да моли Господа - да му допусти да оконча затворништво, да би сам излазио међу људе и служио им. И његова молитва је била услишена.
После петнаестогодишњег пребивања у затворништву, 25. новембра 1825. године, поново му се јавила Пресвета Богомајка у пратњи светог Климента Римског и Петра Александријског (био је њихов дан црквене године) и заповедила своме изабранику да остави затвор и за почетак оде у пустињу. Тог истог дана, после јутарњег правила, Старац је отишао код настојатеља манастира и, кад је од њега добио благослов, после дуготрајног затвореништва кренуо је своју Даљу пустињу, како му је наредила Богомајка. Али, пре него је стигао у Даљну пустињу, дошавши на две врсте од манастира, код Богословљевог извора, где је на стубу стајала икона апостола и јеванђелисте Јована, на једној узвишици спазио је Владичицу како иде ка њему с двојицом апостола - Петром и Јованом Богословом! Пречиста је, како је причао преподобни, ударила жезлом о земљу, из које је шикнуо извор бистре воде. Рекла је преподобном да ће ово бити исцелитељски извор и да ће исцељивати сви они који му приступе са вером.
Преподобни Серафим је остао на томе месту и почео да ради на уређењу чудесног студенца. Одлазио је на реку Саровку, тамо сакупљао камење, доносио га на извор који су почели да називају Серафимовим, и облагао га са свих страна. Видећи труд преподобнога, братија му је на том истом узвишењу, у близини врела, саградила малу келију без прозора, у којој би могао да нађе заклон од кише и студени, а цело то место добило је име Ближа пустиња. У тој ближој пустињи, уз непрекидну умну молитву, преподобни би сређивао башту, или радио нешто око извора, или би секао дрва. По завршетку посла, примао је оне коју би му долазили за савет и помоћ. Понекад су га виђали и у Даљној пустињи, камо је одлазио да се моли у дубљој осами.
Серафимов извор налази се дубоко у Саровској шуми. Као што је Пресвета Богородица рекла - да ће извор бити исцељитељски – тако је и било. Безбројни поклоници долазили су на извор. Учинила је то и царица Александра, жена Николаја II, која је дошла да се помоли Господу да јој да наследника круне. У току следеће године рођен је царевић Алексеј. Када је манастир био затворен, совјетске власти су намерно запрљале извор прекривајући га блатом, а, како пише мати Нектарија, нису се смирили све док га 50-их година нису и забетонирали. Али десетак година после затварања манастира, преподобни Серафим почео је ноћу да се појављује у војној области, између Сарова и Дивјејева. Многи војници су причали да су видели како им прилази старац у белој мантији са штапом. Вичући му да стане, гађали су га из пушке, али га никада нису могли да погоде. То је била толико честа појава, да су новим регрутима једноставно говорили да не обраћају пажњу. Једне ноћи 60-их година, светитељ се појавио испред војника који су ишли у извидницу, и он је, као и Пресвета Богородица 100 година раније, лупнуо својим штапом о велики камен. У том тренутку избио је снажан извор воде, као замена за први извор који је одавно био пресушио. После тога ходочасници су поново пристизали на извор. Чак је и војницима дозвољено да га користе, али само до средине 70-их година, када је нови командант области то забранио.
Војне власти се нису зауставиле на томе. Довезли су булдожер у намери да униште језерце и блокирају извор, али, на путу до извора, булдожер се покварио. Један од радника се морао вратити у село по резервни део. Други радник, који је остао поред машине, причао је да је видео некаквог старца у белој мантији како излази из шуме и зове га по имену: "Василије, зашто желиш да затвориш мој извор?" Василије је изненађен одговорио: " Имам такво наређење од власти". А светитељ је рекао: "Нећеш то моћи да спроведеш." Резервни део није био пронађен у селу. Три дана касније, када је булдожер коначно био оправљен, а радници спремни да се врате на посао, из Москве је стигло наређење да се прекину радови. Велики део шуме, укључујући и место где је био извор, проглашен је националним благом и више није био под војном контролом. Василије, који није био верник, отишао је кући и испричао мајци шта је видео. Она га је одмах одвела до матушке Маргарите, последње преживеле монахиње из Дивјејева, још из времена пре револуције, која је тада живела на селу, обучена као мирјанка. Пошто му је мати Маргарита показала иконицу светог Серафима, Василије је рекао: "Да, то је он!"
Чудесни извор светог Серафима привлачи све више поклоника сваке године. Верује се да вода има ону исту исцелитељску моћ као и вода из првог извора и да је нарочито погодна за лечење депресије. Поред њега су 1998. године изграђене мала дрвена капела и велика купаоница те сада ходочасници зарањају у воду. Често се дешавају чудотворна исцељења.
Отац Серафим, према речима његовог животописца, ходао је уз помоћ штапа, носећи у рукама секиру, а на плећима торбу напуњену песком и камењем, поврх којих је увек лежало Свето Јеванђеље. Када би га питали зашто носи толики терет, преподобни је одговарао речима светог Јефрема Сирина: "Мучим онога који мене мучи". Преко широке беле горње хаљине препасане белим пешкиром, старац је у време кише или припеке, уместо мантије навлачио уштављену кожу, а на питање зашто се тако убого одева, одговорио је: "Царевић Јоасаф је мантију, коју му је дао пустињак Варлаам, сматрао вреднијом и скупоценијом од царске порфире". И опет су на преподобног почели да дижу хајку неки од манастирске братије, који су са потајном завишћу гледали на његов подвиг. Изгледало им је саблажњујуће што преподобни, који је напустио затворништво и излази из келије, не одлази у цркву. Као последица њихових потказивања, из Тамбова је једнога дана, како је записано у Житију, "дошла наредба од епархијалног архијереја - да се оцу Серафиму Свети Дарови више не доносе у његову келију, него да он сам долази у цркву да се причести." Наредбу преосвећенога свети Старац је примио са смирењем и рекао: "Макар морао и на коленима да пузим да бих испунио послушање, не бих ипак пропустио да се причестим животворним Тајнама Тела и Крви Христове".
Од тада је преподобни Серафим недељом и празницима долазио у болничку цркву ради причешћивања. То је допринело да се све већи и већи број људи обраћа преподобном. Мала болничка црква није могла да прими све богомољце који су се у њој стицали онда када би се причешћивао отац Серафим, и народ је већином стајао изван храма, очекујући његов излазак. На путу од храма до своје келије преподобни ни са киме није разговарао. После неког времена би благосиљао народ и почео да прима посетиоце. Како се повећавао њихов број тако се повећавао и број свећа које су гореле пред иконама у манастирској келији преподобнога, тако да је у њој, без обзира на то што се пећ никада није ложила, и по хладном времену било вруће.
"Они ми доносе јелеј (уље) и свеће", говорио је преподобни, "и моле ме да се за њих помолим. Када читам своје правило помињем их на почетку једанпут. Будући да због мноштва имена не могу да их поновим на сваком оном месту тога правила где би требало - у том случају би и мени понестало времена да вршим правило - ја све те свеће за њих приносим као жртву Богу или за сваког по једну или за неколико људи једну велику свећу, или, за неке, топлину неугасивог кандила, а тамо где би у моме правилу требало да их поменем говорим: Господе, помени све оне, слуге Твоје за чије сам душе ја убоги зажегао Теби свеће и кандила!"
Као посебан подвиг свога живота преподобни је изабрао молитву за људе. То је био нови степен подвижничког напрезања — служење ближњима. А док се молио за ближње, према речима његовог животописца, "отац Серафим би добијао од Господа и неке видљиве знаке: ако би свећа, коју је упалио за одређеног човека, падала - то је био знак да је тај човек пао у грех и тада би утолико пламенија постајала подвижникова молитва." Једна дивјејевска сестра, која се удостојила да се неком приликом моли заједно са Старцем у његовој келији, причала је: "...И док се Старац тако молио, одједном у келији настане страшан мрак! Ја од страха падох лицем к земљи, а баћушка ме, видевши то, замоли да устанем и рече: Знаш ли, радости моја, откуда по тако светлом дану да настане овако ужасна тама! Отуда што сам се молио за једну грешну, умрлу душу и истргао је из руке самог сатане: сатана се зато тако злобно и окомио на мене и сам овамо улетео. Отуда овде мрак..."
Нема коментара:
Постави коментар