Према речима његовог животописца, "преподобни је свој многотрудни подвиг обављао у дубокој тајности и у тишини. Никога није примао и никуда није одлазио. Када би му доносили храну, отац Серафим би, покривен платном да га нико не би могао видети, отварао врата и на коленима је примао, не изговарајући ни једну једину реч." Веома се мало зна о томе како су протицали ови добровољни затворски дани преподобног. Он је о томе причао тек при крају живота. Највише је, изгледа, открио послушнику Ивану Тихоновичу, каснијем игуману Јоасафу. Захваљујући његовом сведочењу, данас, ипак, нешто знамо о тим данима и подвигу преподобног, и о чудесним виђењима којих је у то време био удостојен. Као и у својој пустињској келији, отац Серафим обављао је све свакодневне службе, осим свете Литургије, и испуњавао своје келејно правило. У преостало време предавао се подвигу умне молитве, молећи се наизменично час Исусовом час Богородичном молитвом. Исусову молитву преподобни је сматрао "светиљком путева наших и звездом водиљом која води у небо". Достигавши велики успех у тој молитви, преподобни је стално саветовао монасима да пажљиво воде живот, да се баве Исусовом молитвом. Једном га је посетио младић који је завршио богословију, и поверио старцу своју намеру да ступи у монаштво. Старац му је дао поуку за спасење душе, између осталог и завет да се обучи Исусовој молитви. Поучавајући га тој молитви, рекао му је: "Само спољашња молитва је недовољна. Бог обраћа пажњу на оно што се дешава у нашем уму, и зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву са унутрашњом, и нису монаси, него погашено угљевље!" Такав став преподобног према Исусовој молитви, по свему судећи, утицао је на то да сваког новопримљеног монаха у Сарову одмах уче тој молитви.
Преподобни Серафим је са великом ревношћу читао Свето Писмо. Чинио је то " ради тога да духу своме даде слободу - да се вазноси у небеска боравишта и храни преслатким разговором са Господом". Током једне седмице прочитао би читав Нови Завет: понедељком је читао Јеванђеље Матејево, уторком - Марково, средом - Лукино, четвртком – Јованово, а на остале дане расподељивао је Дела апостолска и посланице. Осим тога, свакога дана читао би и прописана зачала из Јеванђеља за светитеља који се тог дана слави. У време читања Светога Писма често би умом утонуо у дуготрајно богозрење (сагледање Господа) и од Бога бивао удостојен најчудеснијих виђења. Тако се, као апостол Павле, удостојио да буде узнесен у небеска боравишта.
"Једном", причао је преподобни послушнику Ивану Тихоновичу, "наслађивао сам се речју Господа мога Исуса Христа којом вели - многи су станови у дому Оца Мога. Ја убоги, зауставио сам се код тих речи Спаситељевих и зажелео да видим те небеске станове и молио се Богу да ми их покаже. Пет дана и пет ноћи провео сам у бдењу и молитви, просећи од Господа благодат тога виђења и Господ ме, убогога, није лишио Своје милости. Испунио је моју жељу и молбу и ја сам био узнесан до тих станова - само не знам да ли у телу или без тела, то ми је непојмиво, Бог зна - и видео неисказиву красоту рајских насеља и оних који тамо живе". Чудесни тајновидац описивао је блаженство Светих - Претече Господњег Јована, светих Апостола, васељенских учитеља - Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, преподобних Антонија Великог, Павла Тиваидског, Саве Освећеног, Онуфрија Великог, Марка Траческог и других, лепоту и славу свете Февроније и многих других мученица које сијају у неизрецивом сјају и радости.
"Ах, радости моја", говорио је, "тамо је такво блаженство да се то описати не може! Када би ти знао каква сладост животвори душу праведнога на небесима, одлучио би да у овом пролазном животу са благодарношћу подносиш жалости, прогоне и сваку клевету. Чак и када би наша келија била пуна црва и када би нам ти црви изједали тело целога живота, требало би свом вољом својом на то пристати, само да се не лишимо оне небеске радости коју је Бог припремио онима који га љубе... Какву сам радост и сладост небеску ја тамо окусио, немогуће је казати!" А док је послушник слушао и гледао преподобног приметио је чудесне промене на његовом лицу. Доцније је испричао: "Отац Серафим је заћутао, нагнуо се напред, главу са затвореним очима беше погнуо, а пруженим дланом десне руке превлачио је преко срца. Лице се његово постепено мењало и почело да чудесно сија и најзад се толико просветлило да га је немогуће било гледати: око уста и у целом његовом изразу било је толико радости и усхићења небеског да га је човек стварно у тим тренуцима могао назвати земаљским анђелом и небеским човеком. Све време свог тајанственог ћутања он као да је нешто сагледавао са умиљењем и слушао са удивљењем".
После пет година строгог затворништва, преподобни Серафим је, после једног само њему знаног откривења, ублажио затворништво и отворио своја врата за људе који су желели да га виде. Не обраћајући пажњу на оне који би долазили, Старац је наставио са својим духовним вежбама. На питања није одговарао, јер рок који му је Господ назначио за тиховање још није био истекао. И тако се његово ћуталништво продужило још пуних пет година, током којих је преподобни само примером свога тиховатељског живота поучавао оне који би му долазили. После тих пет година подвизавања, како је записао летописац, јавила му се Царица Небеска у пратњи Онуфрија Великог и Петра Атонског и дозволила му да прекине са ћутањем ради поучења и утешења богомољаца који му буду долазили. Тада се завршио његов ћуталнички подвиг, али своју затворничку келију Старац још ни за тренутак није напуштао.
Нема коментара:
Постави коментар