Молитва пред Иконом Пресвете Богородице(11)

"Као гвожђе ковачу, тако сам и ја себе и своју вољу предао Господу Богу: како је Њему угодно, тако и делам, своје воље немам, него што је Богу угодно, то и износим", рекао је преподобни Серафим одговарајући на питање које му је упутио игуман Антоније о томе како то Старац, чак и не саслушавши човека који му дође са својом духовном потребом, може да одговори правим саветом. "Он је дошао к мени ", рекао је преподобни, "као и други, као што си и ти дошао, дошао ми је као к слуги Божијем. Ја, грешни Серафим, и мислим да сам грешни слуга Божији. Оно што ми Господ заповеда као слуги Своме, то и преносим ономе који потребује користан савет духовни. Прву мисао која ми се јави у души, сматрам путоказом Божијим и говорим не знајући шта је у души мога саговорника, него само верујући да ми то што говорим открива воља Божија ради његове користи". Моћ Старчеве молитве, према речима његовог животописца, "била је таква да се кандило у његовој келији само од себе палило а не једном видели су га и како на молитви лебди у ваздуху."
"Идемо ми тако ливадом", причала је једна дивјејевска сестра, "трава зелена, и онако висока... осврнемо се и видимо, а оно баћушка иде један аршин изнад земље, чак ни не додирујући траву. Ми се препаднемо, заплачемо и паднемо му пред ноге а он ће: 'Радости моја, никоме о овоме не реците, док сам ја жив, а после мога одласка од вас, но, па добро, и испричајте!"
У својој пустињи преподобни је примао посетиоце, седећи на земљаном насипу пред колибом. Неке би уводио у своју келију и тамо се са њима молио пред иконом Мајке Божије. Молио се и у шуми пред иконом Пресвете Богородице, коју је поставио на један стари бор. Заједно са њим молили би се и богомољци. "Људи му нису сметали", пише Надежда Аксакова, "као што његовом непрестаном разговору са Богом није сметало ни сечење дрва, ни кошење сена, ни припека ни студен, ни ноћ ни дан".
"Треба настојати да имамо дух радосни и одгонити од себе мрзовољу, да бисмо сачували душевни мир", говорио је преподобни Серафим. Стицање мира душевног сматрао је најважнијом ствари у животу хришћаниновом. "Радости моја!", говорио је једном саговорнику, "молим те, стекни дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти". А о том миру и расположењу срца у Житију је забележена и прича о двојици монаха. Један саровски брат, кога је спопало униније (мрзовоља, лењост), налазећи се на ивици очајања, замолио је другога да са њим бар за неколико тренутака подели његову жалост. Изиђу та два брата из манастира после вечерње и пођу у шетњу дуж ограде, тешећи се међусобним разговором. Приближе се они тако дворишту за коње, крај кога је пролазио путељак који је водио ка Серафимовом извору. Брат кога је морила жалост, хтео је да оду у страну, да се у тако болесном духовном стању не сретну са оцем Серафимом. Али, пре него што су успели да се са стазе удаље, одједанпут угледају у близини Старца како им иде у сусрет. Његов изглед био је сасвим чудноват. Део његове широке и дугачке горње хаљине био је задигнут, као код радника, око појаса, а скутови су били пуштени. На Старцу је била велика зелена марама чији се један крај вукао по земљи, док му је други био обавијен око врата. Оба брата падоше Старцу пред ноге. Он их, пак, као чедољубиви отац благослови са необичном нежношћу, а затим отпева стих девете песме Канона који се пева у свакој душевној жалости и невољи: "Радошћу испуни срце моје, Дево, која си примила испуњење своје радости, греховну печал развејавајући!" Потом ударивши ногом о земљу, Старац рече: "Не треба да очајавамо! зато што је Христос све победио!"
Душевно стање Старчево као да се одједном прелило у душе двојице монаха и они су се, разгаљени његовом радошћу, вратили у манастир са спокојном и радосном расположењем срца. У Житију је забележено да се нешто слично догодило "кад је једна сестра из Дивјејева пала у униније и хтела да напусти манастир. Старац, пак, провидећи то у духу своме, пошаље по њу да је к њему позову. Када се, најзад, сестра к Старцу упути и приближи његовој даљњој пустињи, она спази оца Серафима, где седи на некој клади а близу њега стоји - огроман медвед!"
"Јао, ево смрти моје!", вриснула је преплашена сестра.
"Не, матушка", рекао је Старац, "то није смрт него радост!" Онда је, како је причала сестра, "махнуо медведу а овај је, као да је разумно биће, отишао у шуму. Касније се вратио и поново легао крај Старчевих ногу. Док је хранио медведа хлебом, Старац је био некако преображен у лицу, сав светао као анђео и радостан".
"Сећаш ли се, матушка", рекао јој је Старац, "преподобном Герасиму на Јордану је служио лав, а убогом Серафиму служи медвед. Ето, и звери нас слушају, а ти, матушка, очајаваш. Зашто очајаваш? А ето, да сам узео маказе, медведа бих у миру и остригао!"