Благосиљајући онога ко би му дошао, Старац је на њега полагао руку и изговарао тропар Успења Мајке Божије: У Рождеству девство сачувала јеси... Будући да је и сам био девственик, преподобни је и другима саветовао да чувају своју девственост. "Ради будућег блаженства", говорио је, "чувајте девственост. Дух прима оне који чувају девственост". Код преподобног је долазио велики број монаха не само саровских него и из других манастира. Поучавајући их, истицао је да је за духовни живот веома важно држање Исусове молитве. У тој молитви, према речима преподобног, "треба да буде сва наша пажња и све наше учење. Било да ходаш или седиш, радиш или у цркви пре богослужења стојиш, и док излазиш и док улазиш, ту молитву непрестано држи на уснама и у срцу твоме. Призивајући на тај начин име Божије, наћи ћеш покоја и у тебе ће се уселити Дух Свети", поучавао је. Говорио је да монах баз молитве умире као риба без воде. "Бог пажљиво слуша наш ум", говорио је преподобни, "зато они монаси који спољашњу молитву не сједињују са унутарњом нису монаси, но нагореле главње". Једном монаху дао је савет: "Свакога дана помети своју избу да ваздух у њој буде добар. Пристављај јутром и вечером самовар, домећи угљен, јер врела вода очишћује и душу и тело. Учи се умној молитви срдачној".
"Душевни мир", говорио је преподобни, "не може се стећи докле год се не утишају страсти. Али страсти се неће утишати докле год нас окружују ствари које их подстичу. Потребно је да се човек много подвизава у духовном размишљању и молитви да би доспео у савршено бестрашће и достигао у савршено безмолвије (тиховање) душе. Како је, међутим, могуће да се човек у потпуности и спокојно погружи у созерцавање (сагледавање) Бога и да се у закону Његовом поучава, свом душом се Њему узносећи у огњеној молитви, ако остаје усред неутишиве хуке страсти које нас нападају у свету? Јер свет у злу лежи".
За савет и поуку преподобном Серафиму долазили су и настојатељи манастира и монаси. "Сеј ", говорио им је, "сеј свугде дану ти пшеницу. Сеј на доброј земљи, сеј и на песку, сеј на камену, сеј поред пута, сеј и у трњу, негде ће проклијати и узрасти и плод донети, макар и не брзо". Према његовим речима, "тешко је управљати људским душама. Друге учити лако је као и каменчиће са наше цркве на земљу бацити, али чинити оно чему друге учиш, исто је као и сам камење носити на врх цркве". Без обзира на то преподобни Серафим је сматрао да пастир не може да се уклони од подвига који му је Бог наложио. Према његовим речима, сваког настојатеља требало би да карактерише љубав према подређенима. Није добро, говорио је преподобни, ако настојатељ по незнању, или по глупости својој, мучи своју братију. Према његовим речима, зло се умножава на више начина, а навео је три дела која га умножавају: "Кад су млађи непослушни, кад старци завиде успесима млађих и када се побожни поколебају у добру и бивају наклоњени рђавим делима."
"Мајка буди братији, а не отац!", говорио је игуману високогорске пустиње, оцу Антонију. И сам преподобни, како је записао његов животописац, водио је бригу о својим духовним чедима као брижна мајка. Његову посебну бригу уживао је Дивјејевски манастир, за који га је пред смрт молила његова оснивачица и прва игуманија Александра (у свету Агатија Семјоновна Мелгунова), када је отац Серафим, тада још јерођакон, пратио у тај манастир свога старца Пахомија. Од њене смрти било је прошло више од тридесет година, а умрли су и старци Пахомије и Исаија, који су руководили духовним животом те заједнице. "Једини сам ја остао од Стараца које је матушка Агатија Семјоновна молила за њен манастир", говорио је преподобни Серафим.
Због услова свога пустињачког живота преподобни Серафим није могао да под своје старање раније преузме овај женски манастир, мада је често показивао бригу за њега. Пре него што је изашао из свога затвора, како је записано у Житију, Мајка Божија га је подсетила на обавезу коју је на себе узео: "Зашто хоћеш да оставиш заповест слушкиње моје Агатије?", рекла је старцу Царица Небеска, јавивши му се код извора. Том приликом она му је наредила да манастир подели на два одељења. Сама му је показала место где ће основати друго одељење, у коме ће бити само девојке, односно деве које чувају своје девство ради љубави Христове, уживају част са анђелима и невесте су Христове. "Пошто сам ја сам девственик", говорио је преподобни, "то је Царица Небеска благословила да у моме манастиру буду само девојке."
За прехрањивање тих осам девојака, које је превео из манастира мајке Александре, а чија имена му је открила Сама Царица Небеска, преподобни Серафим је саградио млин, а око њега подигао келије. По савету Мајке Божије, која је обећала да ће бити за свагда игуманија овог новог манастира и назвала га Својим добром на земљи, преподобни Серафим дао је сестрама нови устав, молитвено правило и одређене заповести. Сестре су стално, дању и ноћу, наизменично читале псалтир. Различите црквене дужности црквењака, ризничара итд, обављале су саме сестре, али само девственице. Пред иконом Спаситеља у цркви непрекидно је горела свећа, а пред иконом Пресвете Богородице - кандило. У келији није могла да живи само једна сестра, него искључиво по две. И у време богослужења ни једна сестра није смела да остане сама, нити је сама смела било куда да излази. Послушање служења Цркви, које је преподобни Серафим стављао у темељ сваког монашког подвига, било је најважније послушање и за сестре новоосноване Млинске заједнице. "Нема вишег послушања од послушања Цркви. Ако само крпицом под обришеш у дому Господњем, то ће ти се код Бога узети као веће од сваког другог дела! И све што у цркви чините, и када улазите и излазите, све треба да чините са страхом и трепетом и молитвом која никада не престаје", говорио је преподобни.
Подвиг стараштва (старчества), којег се преподобни Серафим прихватио пред крај живота, према речима Старчевог животописца, изазвао је међу саровском братијом неодобравање и праву осуду. Монаси су налазили да је Старчев живот "чудноват и саблажњавајући" и прекоравали су га што прима све без разлике и води честе разговоре са сестрама из Дивјејева. "Тобом се саблажњавају", рекао му је игуман Нифонт, сусревши преподобног на путу из пустиње у
манастирску келију. Павши му пред ноге, преподобни је одговорио: "Ти пастиру, не дозволи никоме да без потребе говори и узнемирава и себе и путнике који иду ка вечности! Јер је твоја реч моћна и палица је твоја као бич страшна за све". "Претпоставимо да ја затворим врата своје келије", говорио је отац Серафим, "какво оправдање могу у том случају да принесем Богу на Страшном Његовом суду?... Како да оставим оне за које је мене, убогог Серафима, молила матушка Агатија Семјоновна!"
Нема коментара:
Постави коментар