Сви односи оца Серафима и Дивјејевског манастира, како је записао летописац, обележени су печатом чудесног и чудноватог. Иако више од тридесет година није био у Дивјејеву, преподобни Серафим знао је о манастиру све до најситнијих детаља. Из његових речи се види да је сва упутства за управљање тим манастиром добијао одозго: "Исповедам и Богом сведочим да ни један камичак код њих нисам поставио по својој вољи нити сам им и једну реч од себе казао и ни једну од њих нисам примио по својој жељи, против воље Царице Небеске". Будући да је сама Пресвета Богомајка својим пречистим стопама обишла манастир, како је причао преподобни, он је наредио сестрама да прокопају канал онуда куда је она прошла. Сестре су једно време одлагале да испуне баћушкино наређење, а онда се збио чудесан догађај. Једна од сестара изашла је због нечег из келије - и видела баћушку Серафима у горњој хаљини, како је сам почео да копа канал. "Она је у страху", причала је једна од сестара, "дотрчала натраг у келију и свима нам то испричала, а ми листом онако како смо се нашле одевене, похрлисмо на то место и, угледавши баћушку, падосмо му пред ноге, али када се подигосмо више га не нађосмо, само су лопата и мотичица лежале на ископаној земљи". Тако је сам отац Серафим почео да прави канал. "Тај канал", говорио је преподобни, "обележиле су стопе Мајке Божије. Њиме је прошла Сама Царица Небеска. Зато је до небеса висок. И када Антихрист дође, свуда ће проћи, али тај канал неће прећи".
Удостојен честих јављања Богомајке, нарочито при крају живота, преподобни Серафим је много пута молио Царицу Небеску за дивјејевске девственице. И, једном док се тако молио, како је причао преподобни, јавила му се Мајка Божија и рекла: "Миљениче мој, моли од мене шта хоћеш!" А он ју је замолио за своје сироте и за то да се спасу све сиротице у његовој пустињи! И, како је причао сам преподобни, Мајка Божија му је обећала ту радост!"
У Житију је записано да он није само помагао дивјејевском манастиру. "Од његовог зажареног светилника," према речима животописца, "палиле су се ватре свугде и на многим местима се распламсавао живот молитвеног подвига и монашког труда. Манастир Даљњедавидовски, чији је настанак преподобни предсказао још у младим годинама, и обитељи Ардатовска и Зеленогорска настали су по благослову преподобног и под његовим духовним утицајем. Велики део тих манастира били су изданци Дивјејевске обитељи, чијим је житељкама он једном дао радосно обећање: Духом сам свагда с вама."
Преподобни Серафим је често истицао Јеванђељске речи: Не судите да вам се не суди! "Ми осуђујемо нашу браћу", говорио је преподобни, "зато што сe не трудимо да упознамо себе. Јер, ко je обузет упознавањем самога себе, тај нема кад да посматра друге." Зато, вели преподобни, "треба да осуђујемо себе да бисмо престали да осуђујемо друге."
"Љубав, радост, мир, кротост, вера, уздржање, све су то дарови Духа Светога који су блистали у њему. Он је са таквом љубављу примао сваког ко му је долазио, почев од најпорочнијих људи; све их је називао радости моја, због тога што је у себи самом носио радост Божију", написао је, сем осталог, митрополит кијевски и галички Антоније о преподобном Серафиму.
Сви који имају тврду наду у Бога, говорио је преподобни, "узводе се к Њему и просветљују сијањем вечне Светлости. А истинска и мудра нада огледа се у томе да човек, из љубави према Богу и ради дела врлина, нимало не брине за себе, јер зна да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију – та је нада сујетна и лажна," вели преподобни. Према његовим речима, истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано.
"Након једне литургије", пише Надежда Аксакова, "отац Серафим излази из цркве… С површине широког чела и црта лица вечно у покрету, избијала је радост човека који је управо присуствовао евхаристијској служби. Светло спознаје блистало је у огромним модрим очима. Полако је ходао, помало шепајући и, упркос овој потешкоћи, као и грби коју је имао, изгледао је - односно био је – заиста величанствено леп. Пошто је поделио благословени хлеб, отац Серафим прође између збијених редова поклоника, погледа упрта ка тлу. Тада се, међутим, неочекивано заустави. Никад нећу заборавити онај надахнути поглед, преображено лице, звук његова гласа док се обраћао маси. Његове речи тако сажете, једноставне, елоквентне, плутале су несметано и продирале у наша срца. Говорио је с ауторитетом, налик Христу, његовом Господу и Учитељу, а не као књижевници и фаризеји.
Нема коментара:
Постави коментар