23.8.08.

Исцељење Михаила Мантурова(14)

Први чудотворно исцељени звао се Михаил Мантуров, млади земљопоседник у месту Нунћ, у покрајини Нижњи – Новгород. Био је млад и ведар, и живот је био пред њим све док га није задесила једна чудна болест: губио је снагу у ногама, а са стопала су му се раздвајали комади костију. Разочаран због неделотворних медицинских захвата, допутовао је у Саров и сузних очију преклињао старца да му помогне."Верујеш ли у Бога?", упитао га је трипут свети човек. Примивши потврдан одговор, преподобни се повукао у келију а затим изашао из ње носећи уље из кандила које је светлуцало пред иконом Мајке Божије. Тим уљем протрљао је стопала и ноге болесника, понављајући: "По милости Божјој, оздрављам те". Потом га је увукао у платнене панталоне, донео му из ћелије комаде сухог хлеба, напунио му њима џепове и рекао му да се пешке врати у конаћиште.
Мантуров није био нарочито уверен: већ дуго времена није владао ногама; али чим је стопалима дотакао тло, осетио је да има снаге да стоји на ногама. Сав радостан, захваљивао је старцу. Али преподбни га је строго укорио, рекавши му да не треба да захваљује њему већ Богу. Млади човек се, сав сретан, вратио кући, својој лепој жени Немици коју је оженио за време војне службе у балтичким земљама. Али, после неког времена, почео је да размишља како да се захвали Богу? Вратио се у Саров и то питање је поставио старцу Серафиму. Старац га је погледао с неизмерном љубављу и рекао му: "Овако, радости, дај Богу све што поседујеш, а теби ће остати лек који ти је толико потребан."
Иако је размиљао о томе да је цена излечења била превисока, Михаил Мантуров је прихватио старчев предлог. "Не бој се. Господ те никада неће напустити, ни на овом ни на оном свету. Моли се и дођи ми опет", рекао му је тада преподобни.
Ана из Петрограда, како је записано у Житију, месец дана пре свадбе, сањала је како јој долази отац са неким старцем монахом и показујући на њу говори: "Ево је"! Старац ју је погледао и рекао: "Узалуд се удаје, њен муж ће кроз три месеца умрети". Девојка се пробудила у сузама. Лежала је два дана и плакала, а затим је све заборавила. А после свадбе, кроз месец дана, њен муж је осетио слабост. Ништа га није болело, али је почео да копни. Она је схватала да он треба да се припреми за смрт, да треба да се причести, али, не желећи да га уплаши, ништа му није говорила. А кад је умро, жалост ју је сломила и њено срце се умртвило. Осећала се кривом што се њен муж није причестио пре смрти и мислила је да за њу нема покајања. Предлагали су јој да оде код лекара, а она је упутила на дуг пут - у Саров, Оцу Серафиму.
Кад је стигла до оца Серафима, видела је мноштво свећа и кандила пред иконом Мајке Божије. Један за другим прилазили су му људи. Неко је падао на колена, неко је просто прилазио. Преподобни је са некима разговарао, са некима не, само их је благосиљао, а неке је љубио и говорио: "Иди у миру, радости моја". Један поклоник улази, клања се до земље и не устаје. Отац Серафим га подиже, али, он остаје на коленима, блед. Отац Серафим се нагиње над њим и разговара с њим шапатом. А затим се подиже, узима флашу са светом водом и говори: "Моли се, моли се, радости моја, за њу се моли и пости, ово јој однеси и опростиће ти Господ". Човек се подиже, стоји и сузе теку из његових очију. "Иди радости моја, пођи у миру". Одједном Отац Серафим спази једног у мноштву народа и строго му рече: "А ти, шта се гураш"? Овај збуњен, уплашен, пребледео, одједном пада на колена: "Баћушка, опрости". И гласно признаје да је дошао овамо да би у гужви крао.
Кад је Ана дошла на ред, преподобни ју је погледао и дао шаку сувог хлеба и рекао: "Присаједињује се раба Божија Ана Божијој благодати" Он ју је назвао по имену. Али маса народа ју је изгурала у предсобље. Гледајући у чудесног старца, она се одједном сетила да га је видела у сну. А он је наставио и даље да прима народ. Две жене су водиле пред њега трећу, тешко намучену воденом болешћу. Преподобни Серафим је благосиљао болесницу: "Ти си тешко болесна рођена моја, умиј се и попиј водицу". "Већ сам се умила, баћушка наш, умила сам се и пила, молитвениче наш". "Још, још попиј радости моја, ево ти водице, иди у миру, сутра опет дођи". Те три жене су касније постале монахиње, а она која је била болесна постала је игуманија. Једна од њих је заједно пострижена са три своје кћери.
На крају преподобни је завршио са примањем. "Пођите у миру, пођите у миру" – говорио је подижући се ка вратима. Одједном је позвао Ану и рекао јој : "Зашто си ти благо моје мени убогом дошла? Знам, твоја невоља је много велика ... Али Господ ће ти помоћи да је понесеш". Заповедио јој је да пости и да се исповеди код извесног јеромонаха. Рекао јој је да се не жалости што јој је муж умро без причешћа Светим Тајнама: "Не мисли да ће због тога изгубити душу. Понекад бива и тако да се на земљи неко причешћује, а пред Господом остаје непричешћен, а други хоће да се причести али, уколико та жеља, упркос његовој тежњи, из било ког разлога не може да се оствари, такав се невидиво удостојава причешћа". Рекао јој је да четрдесет дана заредом иде на гроб мужа и да говори: "Опрости ми за све што ти згреших, а теби нека Бог опрости и нека те разреши". Тако је Ана сасвим оздравила.

Нема коментара: