Ово виђење, како је после говорио преподобни Серафим, трајало је четири сата. По његовом завршетку, када је преподобни остао сам са сестром Евпраксијом, она је рекла: "Ах, баћушка, мислила сам да ћу умрети од страха и нисам успела да замолим Царицу Небеску за отпуштење грехова мојих". Отац Серафим јој је казао да је он молио Пресвету Богородицу и за њу и за друге. "Ето, матушка, какве благодати је удостојио Господ нас убоге!... Ето каква нас је радост снашла!", рекао је преподобни.
Речи Пресвете Богородице "Ускоро ћеш бити са нама, миљениче мој", преподобни Серафим примио је као указивање на његову блиску смрт. Био је навршио седамдесет две године живота, снага му је приметно слабила и више није могао свакога дана да одлази у своју пустињу код извора. Предосећајући крај, почео је често да се осамљује, ређе да излази из келије, ређе да прима посетиоце. "Ја губим снагу", говорио је дивјејевским сестрама, "живећете сада саме, остављам вас и поверавам Царици Небеској". "Ми се више нећемо видети. Мој се живот скраћује, духом сам као да сам се овог часа родио, а телом — већ мртав", говорио је преподобни.
Често су га виђали у трему своје келије поред мртвачког ковчега који је себи одавно био припремио. Ту би дуго седео тонући у размиљање, а не ретко су га виђали како плаче. А о том плачу архимадрит Софроније каже: "Антоније Велики, Арсеније Велики, Серафим Саровски и остали оци бејаху људи изузетне чврстине, који су се одупрели свету и презрели сваку опасност. И када они плачу, не чине то због изгубљеног богатства, или било каквог другог губитка добара овог света, већ што се пред њиховим очима указује нешто страшније од сваке опасности, што се може замислити на земљи." "Тако оплакивати," вели отац Софроније, "може само онај који је видео вечну светлост Божју."
Преподобни Серафим био је удостојен да дванаест пута види Мајку Божију са светима, а једном и Самог Господа Исуса Христа, на Литургији. По молитвама својим, како вели архиепископ Вениамин Федченков, био је вазнесен у обитељи Божије, али кад су од њега тражили да о томе прича детаљније, он би смирено одговорио: "Ако сам баћушка апостол Павле није могао да исприча шта је видео у рају, како ја, убоги Серафим, то могу да испричам!"
На Божић, 1832. године, отац Серафим се причестио. После богослужења дуго је разговарао са настојатељем, молио га је за многе, а нарочито за млађе међу братијом, затим је последњи пут поновио своју молбу да га сахране у његовом ковчегу. Вративши се у своју келију предао је једном од саровских монаха икону преподобног Сергија и рекао: "Ову икону ставите на мене када умрем и са њом ме положите у гроб". Кроз седам дана, првог јануара 1833. године, у недељу, отац Серафим је последњи пут дошао на богослужење у омиљену болничку цркву светог Зосиме и Саватија. Сам је поставио свеће испред свих икона, целивао их и причестио се. После службе се опростио са свом браћом у храму, благословио их и све их изљубио говорећи: "Не падајте духом, бдите, на данашњи дан се венци припремају". Целивавши Крст и икону Мајке Божије, Старац је изашао из цркве кроз северна врата. Тога дана свима је било очигледно да је необично слаб, али у исто време и спокојан и весео. После Литургије дошла му је једна од дивјејевских сестара и Старац јој је предао 200 рубаља за набавку жита пошто су залихе биле потрошене. Испуњавајући давно дато обећање настојатељици Александри и оцу Пахомију, Старац се бринуо о Дивјејевском манастиру до последњег даха. У његовој келији пред иконама су непрестано гореле свеће и светлуцала кандила. Никада их није гасио, чак ни онда кад је одлазио у пустињу. Његов келејник му је више пута говорио да тако може да избије пожар, али Старац му је једном рекао: "Док сам ја жив пожара неће бити, а када умрем моја смрт откриће се пожаром". И то предсказање преподобног се испунило.
Нема коментара:
Постави коментар