23.8.08.

Кад је преподобни склопио очи, у цркви се певало Достојно јест(20)

Првог дана нове 1833. године Отац Серафим је неколико пута излазио из своје келије на место које је изабрао да га на њему сахране, и дуго се тамо молио, а по повратку у келију певао је васкршње песме. А другог јануара, у шест часова ујутру, како је записано у Житију, "келејник оца Серафима био се припремио за јутарње богослужење. Излазећи у трем, осетио је мирис дима и похитао к Старчевим вратима. Сатворивши уобичајену молитву, куцнуо је, али одговора није било. Тада је сав узнемирен позвао неколико монаха и уз њихову помоћ провалио унутра. На клупици код врата било је сложено платно које су оцу Серафиму на дар донели посетиоци. То платно је тињало, запаливши се вероватно од фитиља свеће који је на њу пао. Ватре није било, али је дим испунио келију и у њој је било мрачно, пошто још није било свануло. Браћа су пожурила да донесу снег и угасе запаљено платно." За то време служба је у цркви ишла својим током. Кад је дотрчао један од послушника и саопштио шта се догодило у келији оца Серафима, певало се "Достојно јест". Многи од оних који су се у цркви молили, пошли су тамо. У келији је, према речима животописца, "још био мрак, а Старац од себе није давао гласа. Напокон, донесоше запаљену свећу и тада угледаше оца Серафима. Клечао је на коленима са рукама прекрштеним на грудима пред иконом Умиљење Мајке Божије. Пред њим је на столу лежала отворена књига чији су листови лако нагорели. Претпостављајући да Старац спава, браћа су покушала да га обазриво пробуде, али то је већ било немогуће: његов је дух био одлетео."
Вест о кончини светога Старца, како је записао летописац, "брзо се пронела не само по пустињи, него и по околини. Народ је у великим гомилама журио у манастир да се поклони земним остацима љубљеног пастира. Сви су горко плакали али особито велика беше туга дивјејевских сестара, које су сада остале без руководитеља и брижног оца који их је толико љубио. Осам дана и ноћи тело угодника Божијег лежало је у Саборној цркви у отвореном ковчегу, ономе који је сам припремио, са иконом преподобног Сергија на грудима коју је сам Старац замолио да му ставе. Погребен је био са десне стране олтара, на месту које је сам изабрао. Погребење оца Серафима извршио је настојатељ Саровског манастира, игуман Нифонт, уз саслужење најстарије манастирске браће." На сахрани нису одржани никакви говори. Према речима Старчевог животописца, "неко је трепетно умиљење све је било обузело и нико се није усуђивао да отвори уста да би похвалио онога чији је живот, чији су подвизи и чуда били свима пред очима и на срцу. Сви су веровали да молитвеник руске земље ако се и разлучио са њима телесно, у духу остаје наразлучно са њима. Та вера учинила је гроб преподобног Серафима омиљеним местом духовног општења његових чеда са њим ." Тако је испуњено обећање преподобнога које је пре смрти дао народу: "Када мене нестане, ви на мој гробић долазите. Какве су прилике, тако и долазите, што чешће то боље. Све што на души имате, ма шта да вам се деси, долазите к мени, и све туге своје на мој гробић понесите. Павши на земљу као преда мном живим, све испричајте и ја ћу вас чути а ваша ће жалост престати и проћи. Као што сте са мном живим говорили, и овде говорите. За вас ја јесам жив и бићу у веке."
Годину дана пре него ће совјетска власт затворити Саровски манастир и мошти преподобног Серафима пренети Музеј атеизма у Санкт Петербургу, 1926. године, Др. Тимофејевич је забележио посету манастиру: "… Наравно, прва ствар коју сам урадио била је да се поклоним моштима Светог Серафима и да му се са сузама у очима захвалим на многим добрима којима је мене грешног обасуо. Мој животни сан је испуњен. Са дубоким поштовањем целивали смо мошти светог Баћушке. Захваљујући томе што је направљен мали четвртасти отвор на врху кивота, било је могуће целивати и саму његову главу а ово је давало осећај посебне светитељеве близине."
Каснији житељ саровског манастира, један логорски затвореник, се сећа: "Около барака, као дебели зелени зид, налазила се веома стара борова шума. Усред шуме, где су била црвена стабла, налазио се и зелени појас боје светлог смарагда, и благо повијене брезе; та незаборавна саровска шума, јединствена је у свету. Осетили смо невидљиву моћ и блискост са светим Старцем услед благодати која се осећала у светом манастиру."Логорске власти су после неког времена почеле веома често да пате од великих депресија и других менталних болести, па је било чак и самоубистава, те је логор био затворен. Касније је био поново отворен као државни дом за децу затвореника. Деца су често говорила да су видела старца у белом подрјаснику и кратком црном огртачу, што је била уобичајена одежда светог Серафима.

Нема коментара: