У октобру исте године посвећен је у чин јерођакона и свакодневно је служио. Без њега отац Пахомије није савршавао ни једну службу. Ноћ уочи служења преподобни Серафим проводио би у бдењу и молитви, а по завршетку сваке службе дуго се задржавао у храму, сређујући свештене ствари и ризницу.
Преподобни Серафим је, према речима његовог животописца, увек био ведрог духа. Говорио је да ведрина одгони умор, а од умора настаје мрзовоља, а од мрзовоље нема ништа горе. Када би се монаси уморили преподобни их је бодрио лепом речју и они би престајали да осећају умор. "Нешто ружно говорити или рђаво чинити у храму Божијем не приличи, док рећи реч умиљату, љубазну и веселу, да би свима пред лицем Господа дух био ведар, а не туробан — уопште није грешно", говорио је преподобни. Причао је и то да је у време богослужења често виђао анђеле како саслужују и поју са братијом. Они су имали изглед блиставих младића, обучених у беле, златоткане одежде, а њиховом појању ништа на земљи није било слично. "Од те радости нисам се ничега сећао, сећао сам се само тога како улазим у цркву и излазим из ње", причао је преподобни. А једанпут се удостојио да угледа лице Самог Господа Исуса Христа:
"Десило ми се да служим са оцем Пахомијем на Велики четвртак. ...После малог входа и паримије ускликнуо сам ја убоги са царских двери: Господе спаси благочестиве и услиши нас, и изишавши кроз њих пружио ка присутнима орар и ускликнуо: И у векове векова. Одједном ме је однекуд обасјао један зрак као од сунчеве светлости. Погледавши у то сијање, угледао сам Господа Бога нашег Исуса Христа у лику Сина Човечијег у слави, како сија неисказаном светлошћу, окружен небесним Силама као ројем пчела — анђелима и арханђелима, херувимима и серафимима. Од западних црквених врата, Господ је ишао ваздухом и зауставио се пред амвоном и, подигавши руке, благословио оне који су служили и оне који су се молили. Затим се, ушавши у Своју икону поред царских двери, преобразио, окружен зборовима анђела који су сијали неисказаном светлошћу по целој цркви. Ја, пак, земља и пепео, сусревши тада Господа Исуса Христа у ваздуху, био сам удостојен нарочитог Његовог благослова. Моје просветљено срце зарадовало се тада, чисто, сладошћу љубави према Господу". После тог виђења отац Серафим се није могао да помери са места, нити реч да изговори. Двојица јерођакона помогли су му да дође до олатара. Ту је, не померајући се, остао око два сата. Његово лице се, како се наводи у Житију, "мењало из трена у трен: час је бивало бело као снег, час се преливало руменилом." И још дуго није могао ништа да проговори. Тек после извесног времена о своме виђењу испричао је старцима Пахомију и Јосифу.
Кад је јерођакон Серафим напунио тридесет четири године, отац Пахомије га је, уз благослов епархијских власти, узвео у чин јеромонаха. У том чину отац Серафим је непрекидно свештенослужио, свакодневно се причешћујући. Годину дана касније, Саровска пустиња изгубила је свога игумана, оца Пахомија. Игуман је на самрти позвао оца Серафима, свога верног ученика, и рекао му: "Бринем се за сестре дивјејевске општине, ко ће их гледати?" По самртниковој жељи, отац Серафим примио је на себе старање о дивјејевским сестрама и обећао да ће се за њих бринути. Две недеље после сахране старца Пахомија, преподобни Серафим је од новог настојатеља, јеромонаха Исаије, добио благослов за пустињачки живот.
Преподобни Серафим кренуо је у тај нови подвиг уочи Ваведења. Шеснаест година раније, на исти дан, Царица Небеска га је увела у саровски манастир, а сада га је повела у други осамљенички подвиг, у дубину тајанствене Саровске пустиње. Пустињска келија или Даља пустиња, како је преподобни волео да назива своје ново пребивалиште, била је заправо мала дрвена изба која се састојала од собе, трема и наткривеног спољног степеништа. Њу је, како је записано у Житију, окруживала башта, у којој је баћушка садио кромпир, цвеклу и лук. А имао је у близини и пчелињак о коме се, с пуно пажње и љубави, старао.
Нема коментара:
Постави коментар