Келија је, према опису животописца, "стајала усред тихе борове шуме, на обали реке Саровке, на високом брежуљку, на пет-шест врста удаљености од манастира." Преподобни је причао да је цело то место називао Светом Гором. Појединим местима у околини баћушка је дао називе светих места у Палестини, како би га све живо подсећало на догађаје из Спаситељевог живота на земљи. На сва та места волео је да одлази у време које одговара одређеним јеванђелским догађајима и да се тамо предаје богомислију (тиховању) и молитви. У свом замишљеном Назарету, у спомен на благу вест арханђела Гаврила Пресветој Богородици, певао би акатист. У својој витлејемској пећини, како је причао преподобни, духовним очима је сагледавао Предвечног Младенца. Поклањао му се са пастирима и заједно са небеским Силама певао: Слава на висини Богу... Христову Беседу на Гори волео је да чита на једном узвишењу поред реке. Спуштао се на реку, на свој поток Кедрон, и тамо се надахњивао опроштајним разговором Господа са ученицима. У трећи, шести и девети час, на месту које је назвао Голготом, мислено је гледао Господа Спаситеља распетог на крсту. А имао је преподобни и свој град Јерусалим и своју гору Тавор.
Пребивајући у својој келији, како је описано у Житију, "преподобни Серафим је свакодневно савршавао монашко правило по поретку строгих пустиножитеља. Око пола ноћи устајао би од сна, испуњавао правило светог Пахомија Великог, читао јутарње молитве, певао полуноћницу и јутрење и читао молитве првога часа. Око девет ујутру лаћао се молитава трећег, шестог и деветог часа и оних изобразитељних. Увече је читао вечерње и мало повечерје. Када се спусти ноћ, вршио је манастирско правило са молитвама пред спавање. Често би, пак, уместо вечерњег правила, преподобни правио по хиљаду поклона одједанпут. Осим тога, певао је псалме, испрва по уставу Пахомија Великог, а потом у поретку који је сам саставио и који је познат под именом Келејно правило оца Серафима".
Осим молитвом, преподобни се усрдно бавио и читањем Светога Писма а, нарочито, Јеванђеља, које је увек имао код себе. Читање Светога Писма сматрао је необично важним за духовно усавршавање и називао га је опскрбљивањем душе. "Веома је корисно", говорио је преподобни, "бавити се читањем Слова Божијег у осами, прочитати сву Библију разумно... и тако се научити да нам ум такорећи плива у Закону Господњем, под чијим руководством треба да уређујемо читав свој живот". Осим тога, преподобни је радио у башти и око пчелињака, и секао дрва у шуми.
Недељом и о празницима, одлазио би у манастир, слушао вечерње и свеноћно бденије и на јутарњој Литургији у болничкој цркви причешћивао се. А затим би се, узевши хлеба за следећу седмицу, враћао у своју пустињу. То своје следовање хлеба свети пустињак делио би са својим необичним суседима који би се сакупљали око његове келије. "Око поноћи", како прича јеромонах Јоасаф, келејник преподобног, "око његове келије сакупљали су се медведи, вукови, зечеви, лисице и уопште разно звериње - допузале би чак и змије, гуштери и други гмизавци. Подвижник би тада излазио из келије и почињао да их храни". Очевидац тога призора, саровски монах, пустиножитељ, отац Александар, зачуђено је једном питао светог Серафима како то да има довољно хлеба за толико мноштво животиња, на шта му је преподобни одговорио да код њега у котарици увек има онолико хлеба колико је потребно да би их нахранио.У Житију светитеља је записано да су га људи виђали како из своје руке храни огромног медведа. Пред саму смрт, преподобни је открио једној дивјејевској сестри да се током те три године хранио једном јестивом травом. "Себи сам", причао је преподобни, "правио јело од ње. Ти знаш ту траву. Чупао сам је, у лонац стављао, водице нисам много наливао - јело је испадало одлично. Зими бих је сушио и само се њоме хранио, а братија су се чудила чиме сам се уопште хранио. А ја сам шумску траву јео. И то братији нисам откривао".
А пре неколико година, обилазећи дивјејевске и саровске светиње, укључујући и чувени Серафимов извор, мати Нектарија је забележила: "Тог јутра, када смо отишли на извор, време је било лепо и ведро, сунце је јарко сијало а птице певале по честару. Успут смо се зауставили да уберемо шнитку, малу зелену тролисну биљку. Свети Серафим је само њу јео у време свог трогодишњег испосништва у шуми. Биљка је висока осам до шеснаест центиметара и по укусу подсећа на зелен. Лети биљка може да се убере и једе жива, а зими ју је Старац сушио и кувао од ње супу."
Преподобни није од себе одгонио монахе који су желели да с њим живе у пустињи. Примао их је с радошћу и благосиљао на подвиг. Али ни један од њих није могао да поднесе тежину тог подвига и сви су се враћали натраг у манастир. Иако је сам чинио велике подвиге, преподобни је подвижницима нерадо давао благослов да се удаље у пустињу, а поготово да се осаме. Саветовао их је да на подвиг одлазе заједно, по двојица или тројица, знајући из сопственог искуства каква се тешка кушања и искушења од непријатеља морају претрпети у пустињи. "Они који живе у манастиру", говорио је преподобни, "боре се са противним силама као са голубовима, а они који живе у пустињи као са лавовима и леопардима". Причао је да га је непријатељ нападао са таквом страховитом силином, "да је каткад иза зидова своје келије чуо час урлик звери, час неку галаму, рику и гласно церекање." Једном су од неке спољне силе, како је записано у Житију, "излетели рагастови врата и пред ноге подвижника који се молио пао је трупац дрвета тако велик и тежак да га је са муком могло изнети осам људи. Не једном ђаво би подизао подвижника у ваздух и, трескајући га свом снагом, бацао на земљу." Таква искушења ђавоља, говорио је отац Серафим, "слична су паучини: на паучину треба само дунути и нестаће је. Исто тако је и са непријатељем нашим ђаволом - треба се само оградити крсним знамењем и све смицалице његове ће потпуно ишчезнути". А на питање једног верника - да ли је видео зле духове и какви су, преподобни је одговорио: "Они су гнусни".
Пребивајући у својој келији, како је описано у Житију, "преподобни Серафим је свакодневно савршавао монашко правило по поретку строгих пустиножитеља. Око пола ноћи устајао би од сна, испуњавао правило светог Пахомија Великог, читао јутарње молитве, певао полуноћницу и јутрење и читао молитве првога часа. Око девет ујутру лаћао се молитава трећег, шестог и деветог часа и оних изобразитељних. Увече је читао вечерње и мало повечерје. Када се спусти ноћ, вршио је манастирско правило са молитвама пред спавање. Често би, пак, уместо вечерњег правила, преподобни правио по хиљаду поклона одједанпут. Осим тога, певао је псалме, испрва по уставу Пахомија Великог, а потом у поретку који је сам саставио и који је познат под именом Келејно правило оца Серафима".
Осим молитвом, преподобни се усрдно бавио и читањем Светога Писма а, нарочито, Јеванђеља, које је увек имао код себе. Читање Светога Писма сматрао је необично важним за духовно усавршавање и називао га је опскрбљивањем душе. "Веома је корисно", говорио је преподобни, "бавити се читањем Слова Божијег у осами, прочитати сву Библију разумно... и тако се научити да нам ум такорећи плива у Закону Господњем, под чијим руководством треба да уређујемо читав свој живот". Осим тога, преподобни је радио у башти и око пчелињака, и секао дрва у шуми.
Недељом и о празницима, одлазио би у манастир, слушао вечерње и свеноћно бденије и на јутарњој Литургији у болничкој цркви причешћивао се. А затим би се, узевши хлеба за следећу седмицу, враћао у своју пустињу. То своје следовање хлеба свети пустињак делио би са својим необичним суседима који би се сакупљали око његове келије. "Око поноћи", како прича јеромонах Јоасаф, келејник преподобног, "око његове келије сакупљали су се медведи, вукови, зечеви, лисице и уопште разно звериње - допузале би чак и змије, гуштери и други гмизавци. Подвижник би тада излазио из келије и почињао да их храни". Очевидац тога призора, саровски монах, пустиножитељ, отац Александар, зачуђено је једном питао светог Серафима како то да има довољно хлеба за толико мноштво животиња, на шта му је преподобни одговорио да код њега у котарици увек има онолико хлеба колико је потребно да би их нахранио.У Житију светитеља је записано да су га људи виђали како из своје руке храни огромног медведа. Пред саму смрт, преподобни је открио једној дивјејевској сестри да се током те три године хранио једном јестивом травом. "Себи сам", причао је преподобни, "правио јело од ње. Ти знаш ту траву. Чупао сам је, у лонац стављао, водице нисам много наливао - јело је испадало одлично. Зими бих је сушио и само се њоме хранио, а братија су се чудила чиме сам се уопште хранио. А ја сам шумску траву јео. И то братији нисам откривао".
А пре неколико година, обилазећи дивјејевске и саровске светиње, укључујући и чувени Серафимов извор, мати Нектарија је забележила: "Тог јутра, када смо отишли на извор, време је било лепо и ведро, сунце је јарко сијало а птице певале по честару. Успут смо се зауставили да уберемо шнитку, малу зелену тролисну биљку. Свети Серафим је само њу јео у време свог трогодишњег испосништва у шуми. Биљка је висока осам до шеснаест центиметара и по укусу подсећа на зелен. Лети биљка може да се убере и једе жива, а зими ју је Старац сушио и кувао од ње супу."
Преподобни није од себе одгонио монахе који су желели да с њим живе у пустињи. Примао их је с радошћу и благосиљао на подвиг. Али ни један од њих није могао да поднесе тежину тог подвига и сви су се враћали натраг у манастир. Иако је сам чинио велике подвиге, преподобни је подвижницима нерадо давао благослов да се удаље у пустињу, а поготово да се осаме. Саветовао их је да на подвиг одлазе заједно, по двојица или тројица, знајући из сопственог искуства каква се тешка кушања и искушења од непријатеља морају претрпети у пустињи. "Они који живе у манастиру", говорио је преподобни, "боре се са противним силама као са голубовима, а они који живе у пустињи као са лавовима и леопардима". Причао је да га је непријатељ нападао са таквом страховитом силином, "да је каткад иза зидова своје келије чуо час урлик звери, час неку галаму, рику и гласно церекање." Једном су од неке спољне силе, како је записано у Житију, "излетели рагастови врата и пред ноге подвижника који се молио пао је трупац дрвета тако велик и тежак да га је са муком могло изнети осам људи. Не једном ђаво би подизао подвижника у ваздух и, трескајући га свом снагом, бацао на земљу." Таква искушења ђавоља, говорио је отац Серафим, "слична су паучини: на паучину треба само дунути и нестаће је. Исто тако је и са непријатељем нашим ђаволом - треба се само оградити крсним знамењем и све смицалице његове ће потпуно ишчезнути". А на питање једног верника - да ли је видео зле духове и какви су, преподобни је одговорио: "Они су гнусни".
Нема коментара:
Постави коментар