Крајем 1807. године умро је старац Исаија, што је оца Серафима дубоко ожалостило. Отац Исаија према преподобном је гајио толику љубав да је, не будући у стању да пређе сам пет врста до његове келије а не желећи да га одвлачи од његовог пустињског живота, понекад молио братију да га у таљигама превозе до подвижникове келије да би са њим поразговарао. Тако је завршио свој земаљски живот последњи духовни руководитељ преподобног, његов кум на монашењу и духовни пријатељ. Отац Серафим сматрао га је великим подвижником и, као и пређашње своје наставнике, Пахомија и Јосифа, "огњеним стубом који сеже од земље до небеса". Отац Серафим се усрдно молио за упокојење душа својих Стараца и често им је одлазио на гробове да се поклони њиховом свештеном праху, говорећи у своје име: "Опростите Оци свети, и помолите се за мене". А и другима је саветовао да се за њих моле.
После смрти старца Исаије, како је забележено у летопису, преподобни Серафим је узео на себе нови подвиг - ћуталништво, и у њему је, као и у столпништву, провео пуне три године. "Више од свега себе треба украшавати ћутањем", говорио је преподобни. Узевши на себе тај подвиг, више није излазио пред посетиоце. Када би случајно некога срео у шуми, падао би ничице и није устајао све док га намерник не би прошао. Због болести ногу више није могао да посећује ни манастир. Храну би му недељом доносио један монах, кога је дочекивао са рукама прекрштеним на грудима и погнуте главе, не погледавши га и не изустивши ни речи. Подвиг ћутања састојао се не само у уздржању језика него и у безмолвију (тишини и тиховању) ума, у одрицању од свих помисли овога света и потпуном усредсређивању ума у Богу, погружења у Њега и посвећивања Богу уопште свих својих мисли и осећања.
"Савршено безмолвије", говорио је отац Серафим, "јесте крст на који човек треба да разапиње себе са свим својим страстима и похотама. Онај ко приступи безмолвију треба непрестано да се сећа зашто му је приступио, да му се срце не би чему другом приклонило". Када су се неки монаси жалили што се старац клони да разговара са њима, чиме их лишава свога руководства, преподобни би понекад одговорио речима светих отаца, као на пример речима светог Григорија Богослова: "Прекрасно је богословствовати ради Бога, али боље од свега је ако човек себе очишћује Бога ради". Преподобни је говорио да ћутање приближава човека Богу и чини га такорећи земаљским анђелом. "Ти само седи у келији својој са пажњом и у ћутању," вели преподобни, "и свим средствима се труди да се приближиш Богу, а Господ је спреман да те од човека анђелом учини. Јер, ништа тако не потпомаже стицању унутарњег мира као ћутање."
Али ни ћуталништво није било старчев последњи подвиг. Постигавши кроз њега степен савршенства и не напуштајући га, преподобни је прешао на још више подвижништво, звано затворништво, не излазећи уопште из своје келије. Неке међу братијом саблажњавало је то што се преподобни не причешћује, или, како су говорили, ако се причешћује зашто се не зна ко га причешћује. Нови настојатељ манастира, отац Нифонт, сазвао је сабор старијих јеромонаха и они су, имајући у виду његову болест ногу и немогућност да у манастир долази недељом и празником ради причешћивања, предложили да отац Серафим пређе да живи у некој од манастирских келија. Монах који је преподобном носио храну пренео му је одлуку саровског сабора. Старац га је саслушао, али није проговорио ни речи. А кад му је следеће недеље тај предлог био поновљен, преподобни је благословио брата и заједно са њим пошао у манастир. Летописац је забележио да је то "било 8. маја 1810. године, након Старчевог петнаестогодишњег пребивања у Даљој пустињи, у педесет и првој години његова живота."
Тако је саровски манастир поново угледао свога молитвеника, пустињака и ћуталника и великог подвижника, преподобног Серафима. Крочивши кроз манастирска врата и не улазећи у своју келију, преподобни је пошао прво у болницу, а отуда на свеноћно бденије у храм Успења Мајке Божије. Другога дана причестио се у својој омиљеној болничкој цркви, изграђеној на месту где му се некада јавила Пресвета Богородица, а затим се упутио настојатељу, оцу Нифонту, да прими од њега благослов за нови подвиг. После тога отишао је у своју пређашњу келију и у њој се затворио. Тако је почео његов затворнички живот. Келија Старчева, како је описана у Житију, била је уска и тесна. Два њена прозорчића гледала су на јаругу. Као постеља служила му је врећа са песком и камењем, а одсечак пања служио му је уместо столице. Гомилица дрва лежала је испред пећи у коју се никад није ложило. Преподобни за себе није користио ватру, само је пред иконом Мајке Божије званом Умиљење, коју је називао и радошћу над свим радостима, непрекидно горело кандило. У уском трему који се налазио уз келију стајао је мртвачки ковчег од храстовине, који је сам преподобни за себе направио, да га подсећа на смрт. Као одећа преподобном обично је служила широка бела хаљина од платна и црна скуфијица. На грудима му је висило распеће од бакра, благослов мајчин, а на леђима, под огртачем носио је, ради умртвљења страсти, узицама причвршћен прилично тежак гвоздени крст. Вериге и власеницу (кошуљу од кострети) никада није носио, а онима који су га питали за корист од ношења верига, говорио је: "Ако нас неко ожалости речју или делом и ми поднесемо увреду јеванђелски - ето нам наших верига, ето власенице!"
Нема коментара:
Постави коментар