Преподобни Серафим Саровски, подвижник, пророк и чудотворац

Припремио: Миладин Петровић

АНЂЕО ЗЕМАЉСКИ И ЧОВЕК НЕБЕСКИ


Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога.
То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити".
Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забележене многе његове поуке међу којима су и " Разговори са Мотовиловим".
Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За време испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.
Исихастичко предање Цркве у његовој личности показало се у пуном сјају. Два пута га је, на чудесан начин, исцелила Пресвета Богородица, а доцније је и он сам исцељивао друге. Има мноштво сведочења из којих се види да је преподобни исцелио велики број људи. Та чудесна исцељења догађала су се не само док је Старац био жив, него и после његовог упокојења, и пре и после канонизације. А чуда везана за преподобног Серафима, дешавају се и данас.

Прво чудесно исцелење(2)

Преподобни Серафим Саровски родио се 19. јула 1759. године (неки тврде 1754.) у граду Курску, родном месту утемељитеља руског монаштва, преподобног Теодосија Печерског. Његов отац Исидор Мaшнин, грађевински предузимач, целог живота бавио се зидањем грађевина. Подигао је више храмова, а под старе дане зидао је храм посвећен преподобном Сергију Радоњешком. И баш у време изградње храма добио је сина коме је на крштењу, по светом апостолу, дао име Прохор. А кад је завршена доња црква, посвећена преподобном Сергију, 1762. године, благочестиви Исидор је преминуо остављајући жену Агатију с троје мале деце.
Богољубива удовица Агатија наставила је са градњом Сергијевог храма, чија је горња црква била освећена у част Казанске иконе Пресвете Богородице. Сама је нагледала све послове. Децу је учила побожности и страху Божијем. Једном, кад је седмогодишњи Прохор био с мајком на градилишту, оклизнуо се и пао са врха звонаре, а кад је уплашена мајка помислила на најгоре и стрчала доле, дечак је стајао на земљи без иједне повреде. У том чудесном спасењу људи су видели руку Божију. Један јуродиви из Курска, рекао је Агатији: "Благо теби, удовице, која имаш ово дете, јер ће оно бити моћни заступник пред Светом Тројицом и ватрени молитвеник за цели свет."
У Житију преподобног записано је да се, 1769. године, тешко разболео. И, кад више није било никакве наде за оздрављење, болесном дечаку у сну се јавила Пресвета Богородица обећавши му да ће да га посетити и даровати му оздрављење. Испричао је то мајци и њих двоје су, с пуно вере, ишчекивали да се испуни обећање Небеске Царице. У то време, градом је пролазила литија на којој је ношена икона Знамења Мајке Божије, звана Коренска јер је чудесно откривена код корена једног дрвета. Због јаке олује литија је стала испред Агатијине куће, а икону су унели у њено двориште. Видевши то, она је без оклевања изнела болесног сина и принела га икони Мајке Божије да је целива. А кад су свету икону наднели над њега и њоме га благосиљали, дечак је сасвим оздравио.
Прохор се посебно занимао за црквене књиге. Читао је Часослов и Псалтир, Библију, Житија светих… Волео је, како је причао, да борави у светом храму и да се моли Богу. Имао је старијег брата и сестру. Брат Алексеј држао је дућан, па му је Прохор доста помагао. Кад год је могао ишао је на богослужење, а сво слободно време користио је за читање књига. Преподобни се касније присећао тих младалачких дана када се његово срце све више настројавало за духовну будност, а очи отварале за духовна виђења. У то време, Прохоров пријатељ и саветник био је исти онај јуродиви који је његовој мајци Агатији предсказао његову судбину. Тај Божији човек, како је говорио преподобни, допринео је да у његовом срцу сазри жеља за монашким подвигом. Дајући му благослов за монашки пут, мајка му је поклонила свој бакарни крстић са Распећем, од ког се више није одвајао. Зато ће црквени песник тако надахнуто клицати: "Радуј се, града Курска богоизабрано чедо! Радуј се, родитеља благочестивих пречасна младицо! Радуј се, јер си врлине мајке своје наследио! Радуј се, јер те је она побожности и молитви научила! Радуј се, на подвиге од матере крстом благословени! Радуј се, јер си благослов тај до смрти као светињу чувао! Радуј се, јер си дом очев ради љубави Господње оставио! Радуј се, јер све лепоте овога света ниси ни за шта сматрао!"

Долазак у Саровску пустињу(3)

Саровска пустиња је у то време сматрана великим светилником. Привлачила је и младог Прохора, али хтео је да провери своју одлуку о избору места за подвизавање.Имао је седамнаест година кад се упутио у Кијев, у Печерску лавру, у колевку руског монаштва, да се поклони светим моштима првих руских монаха, светих Антонија и Теодосија, а затим да прими поуку и благослов. "Може се замислити каква су побожна осећања испуњавала душу младог искатеља монашког живота док је присуствовао богослужењу у славној обитељи Кијево-печерске лавре, док је са умиљењем целивао мошти преподобних Антонија и Теодосија, и других чудотвораца печерских", пише Н. Левитски. У Кијеву је сазнао за једног чудесног подвижника, старца Доситеја, који се спасавао у Китајевској пустињи, на десет врста од Лавре. Видећи у младићу Божијег изабраника, Старац га је упутио на Саровску пустињу као место где ће се подвизавати.Тада му је рекао: "То место биће ти на спасење. С помоћи Божијом, ту ћеш завршити своје земаљско странствовање. Само настој да непрестано стичеш сећање на Бога сталним призивањем имена Божијег, и у тебе ће се уселити Дух Свети и управиће те да живиш у светињи."
Прохор је дошао у Саровску пустињу уочи Ваведења 1778. године. Игуман у Сарову тада је био старац Пахомије, монах родом из Курска. Познавао је Прохорове родитеље и било му је драго кад га је видео на вратима манастира. Са љубављу га је примио, уврстио међу искушенике и поверио руководству јеромонаха Јосифа, манастирског благајника. Док је био на послушању у келији оца Јосифа, Прохор је усрдно испуњавао све што се од њега тражило. Касније је био хлебар, па просфорник, па столар. На послушању у столарници био је неколико година. Резбарио је крстиће од кипариса и правио велике крстове за гробље. Био је марљив и добар мајстор па су га зато и назвали Прохор Столар. Писац његовог житија описује га као снажног и здравиг младића. Због тога је обављао и најтеже послове - с братијом је у шуми секао дрва, а затим их спуштао реком до манастира. У то време се знало (преподобни је касније о томе и причао) да се Прохор непрекидно молио Богу. На његовим уснама и у његовом срцу непрекидно је трептала Исусова молитва: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" Избегавао је разговор с братијом како би спољашњим ћутањем достигао унутрашњи мир.
После неког времена млади искушеник је постављен за будиоца, а затим за црквењака. На службе је долазио први, а одлазио последњи. Осим храмовне молитве, он је у келији испуњавао правило које је за сваки час дана и ноћи прописао преподобни Пахомије Велики. То правило, према заповести коју је Анђео дао светом Пахомију, требало је обављати дванаест пута у току дана и дванаест пута ноћу. Пошто би обавио правило, ако није било рукоделија, Прохор би читао. Пре свега, читао је Јеванђеља, апостолске Посланице и Псалтир, затим дела светих Отаца — Василија Великог, Макарија Великог, Јована Лествичника, Димитрија Ростовског и др. А док би читао стајао би пред иконама, у молитвеном положају. То је називао бдењем и чинио је то кад је сам, како би му, као што је говорио, сав ум био удубљен у истине Светога Писма и како би из њега примао духовну топлину.
Од самог доласка у ову монашку породицу, Прохор је био крајње уздржан у јелу. Тело је изнуравао, али не толико да оно изгуби способност да буде пријатељ и помоћник душе. Средом и петком није ништа јео, а другим данима јео је само једанпут. Спавао је свега четири часа, од десет увече до један после поноћи. Старци Пахомије и Јосиф, који су руководили манастиром, имали су велико поверење у младог искушеника. У срдно су се старали о томе шта је корисно за његову душу и ништа од њега нису тајили. Када су осетили да сав гори жеље да се подвизава у тишини Саровске пустиње, дали су му благослов да, кад је слободан од послушања, може да напушта манастир и удаљава се у шуму. А у тој шуми тада су се спасавали многи подвижници: игуман Назарије, јеромонах Доротеј, схимонах Марко и други. "Свим саровским монасима, посебно оцу Пахомију и оцу Јосифу, било је јасно да је Прохор чврсто стао на монашки пут", пише један од најпознатијих свечевих биографа Н. Левитски.

Трогодишње искушење(4)

Прохор је изабрао себи осамљено место, направио колибу и у њој се предавао молитви и богомислију. И како то, према речима светих отаца, обично бива млади послушник је наишао на велика искушења. "Каква искушења је трпео преподобни Серафим од првих дана искушеништва, могуће је судити по поукама што ће их давати у стараштву", вели Левитски. Према његовим речима, "било је очигледно да је о тим душевним опасностима преподобни говорио из сопственог искуства, из онога што је сам доживео и испитао и што је подробно и темељито изучио, стекавши уједно са тим и силу да та искушења побеђује. Судећи по тим поукама, ђаво је оца Серафима искушавао тугом, досадом, мрзовољом и малодушношћу".
Преподобни је причао да му је у то време на чистом животу позавидео непријатељ људски и почео да га искушава жалошћу и чамотињом, мрзовољом и малодушјем. То осећање жалости и чамотиње споподало га је обично око поднева. Према његовим речима, ђаво му је тада упорно шаптао помисли да изиђе из пустиње и са неким разговара, јер се само тако може ослободити чамотиње. А можда је, вели писац Житија, младом подвижнику на молитви ђаво растресао ум, да би му га учинио испразним и бесплодним. А када кушачу то није пошло за руком, причао је преподобни Серафим, настојао је да га наведе на униније (мрзовоља, лењост), испуњавајући му душу безразложном и мучном патњом. Али када ни њоме није успео да га раслаби, ђаво је онда слао беса (демона) малодушја, настојећи да га тако одвоји од Бога и доведе у стање избезумљености. Преподобни је касније упозоравао Мотовилова, своје духовно чедо, да се не нада победи над демонима сопственим силама, да о томе не сме чак ни да мисли. Демоне може да победи само Бог. Због тога је, вели преподобни, "потребно да се се пред Њим смиримо, да признамо своју беспомоћност и грешност и још више се прибијемо уз Њега, живећи у непрекидном покајању."
О тој унутрашњој борби, у којој је млади Прохор излазио као победник, писали су и сведочили многи свети оци. Према њиховим речима, Господ понекад, да би ојачао дух праведника, допушта да га нападну искушења, а нема поучнијег примера о томе од примера праведног Јова.Тако је Господ и Прохора подвргао тешком искушењу и допустио да га нападне опасна водена болест. Три године се на ногама борио с болешћу, а онда је пао у постељу. Тело му је било толико отекло да се тешко и померао. Али није се жалио и није очајавао.Молио се непрекидно, као и обично, са сузама у очима. Тада му се чинило, како је касније говорио, да му је Господ ту болест послао према његовим делима, да би му ослабила страсти. Трпљењем и благодарношћу подносио је болест. Уз њега је непрекидно био игуман манастира, а отац Јосиф, његов духовни руководитељ, служио му је као какав послушник. Плашећи се за Прохоров живот, саровски старци су хтели да позову лекара, али Прохор је сву наду полагао у Господа и у Пресвету Богородицу. Говорио им је: "Ја сам себе поверио истинитом Лекару душе и тела, Господу нашем Исусу Христу, и Пречистој Мајци Његовој. Ако ваша љубав тако расуди, пружите мени убогоме, Господа ради, небеско лекарство." Затим је затражио да га причесте. Старци су тада одустали од намере да зову лекара. Братија се сабрала у цркву да се помоли за болесника. Отац Јосиф одслужио је свеноћно бдење и Литургију. Прохора су исповедили и причестили.
После причешћа имао је чудесно виђење. Пресвета Богородица, која га је исцелила у раном детињству и на Ваведење довела у саровски манастир, услишила је његова мољења и дошла да га поново исцели. Појавила се, како је причао преподобни, у неизрецивој светлости са апостолима Петром и Јованом Богословом. Показујући апостолу Јовану на болесника, рекла је: "Овај је нашег рода". Десну руку положила је на његову главу, а у левој руци држала је жезло и њиме је дотакла Прохорова бедра. На том месту настало је удубљење и сва вода је истекла. После овог виђења Прохорово здравље се нагло поправило.
Кад је келија у којој је лежао срушена, на том месту почела је да се гради манастирска болница са црквом. Прохор је тада добио ново послушање – путовао је Русијом и скупљао прилоге за изградњу храма. Том приликом боравио је и у родном Курску. Посетио је мајчин гроб и видео се са братом Алексејем, од кога је такође добио прилог за храм. И тада је, као двадесетдвогодишњи подвижник, показао дар прозорљивости откривши обазриво брату време његове смрти. Кад се вратио у манастир, за болнички храм посвећен светом Зосими и Саватију, израдио је престо од кипарисовог дрвета. Овај храм највише је волео да посећује и до краја живота у њему се причешћивао, сећајући се свога исцељења и јављања Царице Небеске на томе месту.
Када се отац Пахомије уверио да је Прохор успешно прошао све испите послушања, да је дошло време да да монашки завет, тринаестог августа 1786. године постригао га је и дао му име Серафим. Новом постриженику то име је дато без његовог претходног знања. Савршено је одговарало његовом живљењу и подвизима, о чему Н. Левитски пише: "Колико је у том имену тачно изразила саровска братија свој поглед на ревносно служење Господу свога саподвижника! како је тачно оправдао нови монах своје име! Јер он је био пламен свом својом горућом вером у Бога, пламен љубављу према људима, пламен својим животом. Он је сав горео божанским огњем на земљи, а и по смрти као пламени Серафим стоји пред престолом Божијим, молећи се за сав грешни род људски". Због тога и црквени песник кличе: "Радуј се, јер си се светске сујете одрекао! Радуј се, јер си отаџбину небеску пламено узажелео! Радуј се, јер си Христа Господа свим срцем заволео! Радуј се, јер си благи јарам Христов на себе драговољно узео! Радуј се, савршеним послушањем испуњени! Радуј се, јер си целога себе Господу на жртву принео! Радуј се, јер све лепоте овога света ниси ни за шта сматрао! Радуј се, преподобни Серафиме, Саровски чудотворче!"

Виђење Господа Исуса Христа у лику Сина Човечијег(5)

У октобру исте године посвећен је у чин јерођакона и свакодневно је служио. Без њега отац Пахомије није савршавао ни једну службу. Ноћ уочи служења преподобни Серафим проводио би у бдењу и молитви, а по завршетку сваке службе дуго се задржавао у храму, сређујући свештене ствари и ризницу.
Преподобни Серафим је, према речима његовог животописца, увек био ведрог духа. Говорио је да ведрина одгони умор, а од умора настаје мрзовоља, а од мрзовоље нема ништа горе. Када би се монаси уморили преподобни их је бодрио лепом речју и они би престајали да осећају умор. "Нешто ружно говорити или рђаво чинити у храму Божијем не приличи, док рећи реч умиљату, љубазну и веселу, да би свима пред лицем Господа дух био ведар, а не туробан — уопште није грешно", говорио је преподобни. Причао је и то да је у време богослужења често виђао анђеле како саслужују и поју са братијом. Они су имали изглед блиставих младића, обучених у беле, златоткане одежде, а њиховом појању ништа на земљи није било слично. "Од те радости нисам се ничега сећао, сећао сам се само тога како улазим у цркву и излазим из ње", причао је преподобни. А једанпут се удостојио да угледа лице Самог Господа Исуса Христа:
"Десило ми се да служим са оцем Пахомијем на Велики четвртак. ...После малог входа и паримије ускликнуо сам ја убоги са царских двери: Господе спаси благочестиве и услиши нас, и изишавши кроз њих пружио ка присутнима орар и ускликнуо: И у векове векова. Одједном ме је однекуд обасјао један зрак као од сунчеве светлости. Погледавши у то сијање, угледао сам Господа Бога нашег Исуса Христа у лику Сина Човечијег у слави, како сија неисказаном светлошћу, окружен небесним Силама као ројем пчела — анђелима и арханђелима, херувимима и серафимима. Од западних црквених врата, Господ је ишао ваздухом и зауставио се пред амвоном и, подигавши руке, благословио оне који су служили и оне који су се молили. Затим се, ушавши у Своју икону поред царских двери, преобразио, окружен зборовима анђела који су сијали неисказаном светлошћу по целој цркви. Ја, пак, земља и пепео, сусревши тада Господа Исуса Христа у ваздуху, био сам удостојен нарочитог Његовог благослова. Моје просветљено срце зарадовало се тада, чисто, сладошћу љубави према Господу". После тог виђења отац Серафим се није могао да помери са места, нити реч да изговори. Двојица јерођакона помогли су му да дође до олатара. Ту је, не померајући се, остао око два сата. Његово лице се, како се наводи у Житију, "мењало из трена у трен: час је бивало бело као снег, час се преливало руменилом." И још дуго није могао ништа да проговори. Тек после извесног времена о своме виђењу испричао је старцима Пахомију и Јосифу.
Кад је јерођакон Серафим напунио тридесет четири године, отац Пахомије га је, уз благослов епархијских власти, узвео у чин јеромонаха. У том чину отац Серафим је непрекидно свештенослужио, свакодневно се причешћујући. Годину дана касније, Саровска пустиња изгубила је свога игумана, оца Пахомија. Игуман је на самрти позвао оца Серафима, свога верног ученика, и рекао му: "Бринем се за сестре дивјејевске општине, ко ће их гледати?" По самртниковој жељи, отац Серафим примио је на себе старање о дивјејевским сестрама и обећао да ће се за њих бринути. Две недеље после сахране старца Пахомија, преподобни Серафим је од новог настојатеља, јеромонаха Исаије, добио благослов за пустињачки живот.
Преподобни Серафим кренуо је у тај нови подвиг уочи Ваведења. Шеснаест година раније, на исти дан, Царица Небеска га је увела у саровски манастир, а сада га је повела у други осамљенички подвиг, у дубину тајанствене Саровске пустиње. Пустињска келија или Даља пустиња, како је преподобни волео да назива своје ново пребивалиште, била је заправо мала дрвена изба која се састојала од собе, трема и наткривеног спољног степеништа. Њу је, како је записано у Житију, окруживала башта, у којој је баћушка садио кромпир, цвеклу и лук. А имао је у близини и пчелињак о коме се, с пуно пажње и љубави, старао.

Светитељеви необични суседи(6)

Келија је, према опису животописца, "стајала усред тихе борове шуме, на обали реке Саровке, на високом брежуљку, на пет-шест врста удаљености од манастира." Преподобни је причао да је цело то место називао Светом Гором. Појединим местима у околини баћушка је дао називе светих места у Палестини, како би га све живо подсећало на догађаје из Спаситељевог живота на земљи. На сва та места волео је да одлази у време које одговара одређеним јеванђелским догађајима и да се тамо предаје богомислију (тиховању) и молитви. У свом замишљеном Назарету, у спомен на благу вест арханђела Гаврила Пресветој Богородици, певао би акатист. У својој витлејемској пећини, како је причао преподобни, духовним очима је сагледавао Предвечног Младенца. Поклањао му се са пастирима и заједно са небеским Силама певао: Слава на висини Богу... Христову Беседу на Гори волео је да чита на једном узвишењу поред реке. Спуштао се на реку, на свој поток Кедрон, и тамо се надахњивао опроштајним разговором Господа са ученицима. У трећи, шести и девети час, на месту које је назвао Голготом, мислено је гледао Господа Спаситеља распетог на крсту. А имао је преподобни и свој град Јерусалим и своју гору Тавор.
Пребивајући у својој келији, како је описано у Житију, "преподобни Серафим је свакодневно савршавао монашко правило по поретку строгих пустиножитеља. Око пола ноћи устајао би од сна, испуњавао правило светог Пахомија Великог, читао јутарње молитве, певао полуноћницу и јутрење и читао молитве првога часа. Око девет ујутру лаћао се молитава трећег, шестог и деветог часа и оних изобразитељних. Увече је читао вечерње и мало повечерје. Када се спусти ноћ, вршио је манастирско правило са молитвама пред спавање. Често би, пак, уместо вечерњег правила, преподобни правио по хиљаду поклона одједанпут. Осим тога, певао је псалме, испрва по уставу Пахомија Великог, а потом у поретку који је сам саставио и који је познат под именом Келејно правило оца Серафима".
Осим молитвом, преподобни се усрдно бавио и читањем Светога Писма а, нарочито, Јеванђеља, које је увек имао код себе. Читање Светога Писма сматрао је необично важним за духовно усавршавање и називао га је опскрбљивањем душе. "Веома је корисно", говорио је преподобни, "бавити се читањем Слова Божијег у осами, прочитати сву Библију разумно... и тако се научити да нам ум такорећи плива у Закону Господњем, под чијим руководством треба да уређујемо читав свој живот". Осим тога, преподобни је радио у башти и око пчелињака, и секао дрва у шуми.
Недељом и о празницима, одлазио би у манастир, слушао вечерње и свеноћно бденије и на јутарњој Литургији у болничкој цркви причешћивао се. А затим би се, узевши хлеба за следећу седмицу, враћао у своју пустињу. То своје следовање хлеба свети пустињак делио би са својим необичним суседима који би се сакупљали око његове келије. "Око поноћи", како прича јеромонах Јоасаф, келејник преподобног, "око његове келије сакупљали су се медведи, вукови, зечеви, лисице и уопште разно звериње - допузале би чак и змије, гуштери и други гмизавци. Подвижник би тада излазио из келије и почињао да их храни". Очевидац тога призора, саровски монах, пустиножитељ, отац Александар, зачуђено је једном питао светог Серафима како то да има довољно хлеба за толико мноштво животиња, на шта му је преподобни одговорио да код њега у котарици увек има онолико хлеба колико је потребно да би их нахранио.У Житију светитеља је записано да су га људи виђали како из своје руке храни огромног медведа. Пред саму смрт, преподобни је открио једној дивјејевској сестри да се током те три године хранио једном јестивом травом. "Себи сам", причао је преподобни, "правио јело од ње. Ти знаш ту траву. Чупао сам је, у лонац стављао, водице нисам много наливао - јело је испадало одлично. Зими бих је сушио и само се њоме хранио, а братија су се чудила чиме сам се уопште хранио. А ја сам шумску траву јео. И то братији нисам откривао".
А пре неколико година, обилазећи дивјејевске и саровске светиње, укључујући и чувени Серафимов извор, мати Нектарија је забележила: "Тог јутра, када смо отишли на извор, време је било лепо и ведро, сунце је јарко сијало а птице певале по честару. Успут смо се зауставили да уберемо шнитку, малу зелену тролисну биљку. Свети Серафим је само њу јео у време свог трогодишњег испосништва у шуми. Биљка је висока осам до шеснаест центиметара и по укусу подсећа на зелен. Лети биљка може да се убере и једе жива, а зими ју је Старац сушио и кувао од ње супу."
Преподобни није од себе одгонио монахе који су желели да с њим живе у пустињи. Примао их је с радошћу и благосиљао на подвиг. Али ни један од њих није могао да поднесе тежину тог подвига и сви су се враћали натраг у манастир. Иако је сам чинио велике подвиге, преподобни је подвижницима нерадо давао благослов да се удаље у пустињу, а поготово да се осаме. Саветовао их је да на подвиг одлазе заједно, по двојица или тројица, знајући из сопственог искуства каква се тешка кушања и искушења од непријатеља морају претрпети у пустињи. "Они који живе у манастиру", говорио је преподобни, "боре се са противним силама као са голубовима, а они који живе у пустињи као са лавовима и леопардима". Причао је да га је непријатељ нападао са таквом страховитом силином, "да је каткад иза зидова своје келије чуо час урлик звери, час неку галаму, рику и гласно церекање." Једном су од неке спољне силе, како је записано у Житију, "излетели рагастови врата и пред ноге подвижника који се молио пао је трупац дрвета тако велик и тежак да га је са муком могло изнети осам људи. Не једном ђаво би подизао подвижника у ваздух и, трескајући га свом снагом, бацао на земљу." Таква искушења ђавоља, говорио је отац Серафим, "слична су паучини: на паучину треба само дунути и нестаће је. Исто тако је и са непријатељем нашим ђаволом - треба се само оградити крсним знамењем и све смицалице његове ће потпуно ишчезнути". А на питање једног верника - да ли је видео зле духове и какви су, преподобни је одговорио: "Они су гнусни".

Страдање без кривице(7)

На преподобног Серафима, како каже животописац, "непријатељ се особито окомио пошто је смирени подвижник одбио угледно место игумана у једном манастиру. Он је против преподобног подигао једно од највећих искушења - мислену борбу - и јаросно је распаљивао. У том тешком стању, када душу обузимају лењост и мрзовоља од ужасних хулних помисли, преподобни Серафим се непрекидно, и дању и ноћу, молио Господу Исусу Христу и Пречистој Његовој Мајци. И од те непрестане молитве и великог телесног труда мислена борба је утихнула." Али после тог следило је и много теже искушење. Дванаестог септембра 1804. године, једанаесте године пустињачког живота, док је преподобни у шуми секао дрва, с леђа су га напала тројица разбојника и, претећи му смрћу, тражили су новац. Иако је тада још био у снази, преподобни је спустио секиру на земљу и рекао им: "Чините што треба да чините". Разбојници га тада, како је описано у Житију, "оборе на земљу ударивши га ушицама секире тако силовито да је старцу линула крв из уста и ушију. Потом му свежу руке и ноге и испребијају га, како им се чинило, до смрти. Затим одјуре у келију, мислећи да ће у њој наћи богатство. Али у келији не нађоше ништа осим икона и мало кромпира и, престрављени, нагоше да беже."
После извесног времена преподобни Серафим је дошао к себи. С великим напором успео је да се одвеже и заблагодарио је Господу што се удостојио да без кривице поднесе страдања. Следећег дана успео је некако да дође до манастира. Када су га монаси видели у таквом стању, веома су се ожалостили. Првих осам дана преподобни се много мучио. Брижни отац Исаија позвао је лекаре из Арзамаса. И док су лекари већали, преподобни Серафим је заспао и у лаком сну имао дивно виђење. Као и приликом његове раније болести, како је испричао преподобни, јавила му се Царица Небеска у царској порфири, у пратњи апостола Петра и Јована Богослова. Прилазећи са десне стране болесниковој постељи рекла је лекарима: "Зашто се ви трудите?" Потом, погледавши на подвижника, изговорила је : "Овај је нашега рода!"
Када се отац Серафим пробудио одбио је лекарску помоћ, молећи да његов живот препусте на вољу Господу и Пресветој Богородици. Лекари су отишли а преподобни се, како је доцније причао, од чудесне посете Пресвете Богородице испунио неисказаном радошћу. Брзо се опорављао, али батине и болест оставили су трага: постао је сасвим погрбљен старац и почео да хода ослањајући се на штап или на секирицу. Сви су га убеђивали да остане у манастиру, али га нису могли наговорити. Измолио је благослов од оца Исаије и вратио се се у своју пређашњу пустињску келију. У међувремену, пронађена су она тројица разбојника који га умало нису усмртили. Сазнавши за то, преподобни се заузео за то да им кривица буде опроштена, у чему је и успео. На суду су прошли некажњено, али су се касније покајали и отишли код преподобног да га замоле за опроштај и молитве.
Вративши се у пустињу, како стоји у Житију, "преподобни је узишао на нов степен духовног подвижништва, појачавши свој молитвени подвиг до столпништва." На пола пута од манастира до Старчеве келије лежао је велики камен. Увече, после заласка сунца, подвижник би остављао своју келију и долазио на тај камен ради мољења. Стојећи на њему непомично, до зоре, са рукама подигнутим ка небу, он је понављао речи цариникове: "Боже, милостив буди мени грешном". Када би ноћ прошла и наступило јутро, враћао се у своју келију и у њој, да би уједначио дневне и ноћне подвиге, стајао на мањем камену. То је прекидао само ради ретког узимања хране. Такво старчево мољење наставило се током хиљаду дана и хиљаду ноћи, и све то време одвијала се за свет невидљива борба подвижникова са кнезом таме. Тајну о томе преподобни је открио неким монасима тек при крају живота. Један од њих, дивећи се таквом подвигу, рекао је да он превазилази људске моћи. На то је отац Серафим са смирењем одговорио: "Свети Симеон Столпник је четрдесет седам година стајао на стубу, а зар моји напори личе на његов подвиг?" Монах га је тада упитао: "Али, наравно, ти си притом осећао помоћ благодати која те је крепила?!" "Да", рекао је преподобни , "иначе људске снаге не би биле довољне. Изнутра сам се снажио и тешио тим небеским даром који одозго низлази од Оца Светлости..." "Када је умиљење у срцу ", наставио је преподобни после кратког ћутања, "тада Бог пребива са нама".
Др Тимофејевич је забележио да се у време његове посете Сарову, 1926 године, камен у шуми, на коме се молио преподобни Серафим, веома смањио, "јер би сви побожни људи понели са собом један мали део за успомену. Стога је игуман Саровског манастира благословио да се камен изреже у делове и однесе у саровски и дивјејевски манастир на чување. Копија камена је стављена на то исто место и тако је означено где је првобитно био оригинал."

Украшавање ћутањем(8)

Крајем 1807. године умро је старац Исаија, што је оца Серафима дубоко ожалостило. Отац Исаија према преподобном је гајио толику љубав да је, не будући у стању да пређе сам пет врста до његове келије а не желећи да га одвлачи од његовог пустињског живота, понекад молио братију да га у таљигама превозе до подвижникове келије да би са њим поразговарао. Тако је завршио свој земаљски живот последњи духовни руководитељ преподобног, његов кум на монашењу и духовни пријатељ. Отац Серафим сматрао га је великим подвижником и, као и пређашње своје наставнике, Пахомија и Јосифа, "огњеним стубом који сеже од земље до небеса". Отац Серафим се усрдно молио за упокојење душа својих Стараца и често им је одлазио на гробове да се поклони њиховом свештеном праху, говорећи у своје име: "Опростите Оци свети, и помолите се за мене". А и другима је саветовао да се за њих моле.
После смрти старца Исаије, како је забележено у летопису, преподобни Серафим је узео на себе нови подвиг - ћуталништво, и у њему је, као и у столпништву, провео пуне три године. "Више од свега себе треба украшавати ћутањем", говорио је преподобни. Узевши на себе тај подвиг, више није излазио пред посетиоце. Када би случајно некога срео у шуми, падао би ничице и није устајао све док га намерник не би прошао. Због болести ногу више није могао да посећује ни манастир. Храну би му недељом доносио један монах, кога је дочекивао са рукама прекрштеним на грудима и погнуте главе, не погледавши га и не изустивши ни речи. Подвиг ћутања састојао се не само у уздржању језика него и у безмолвију (тишини и тиховању) ума, у одрицању од свих помисли овога света и потпуном усредсређивању ума у Богу, погружења у Њега и посвећивања Богу уопште свих својих мисли и осећања.
"Савршено безмолвије", говорио је отац Серафим, "јесте крст на који човек треба да разапиње себе са свим својим страстима и похотама. Онај ко приступи безмолвију треба непрестано да се сећа зашто му је приступио, да му се срце не би чему другом приклонило". Када су се неки монаси жалили што се старац клони да разговара са њима, чиме их лишава свога руководства, преподобни би понекад одговорио речима светих отаца, као на пример речима светог Григорија Богослова: "Прекрасно је богословствовати ради Бога, али боље од свега је ако човек себе очишћује Бога ради". Преподобни је говорио да ћутање приближава човека Богу и чини га такорећи земаљским анђелом. "Ти само седи у келији својој са пажњом и у ћутању," вели преподобни, "и свим средствима се труди да се приближиш Богу, а Господ је спреман да те од човека анђелом учини. Јер, ништа тако не потпомаже стицању унутарњег мира као ћутање."
Али ни ћуталништво није било старчев последњи подвиг. Постигавши кроз њега степен савршенства и не напуштајући га, преподобни је прешао на још више подвижништво, звано затворништво, не излазећи уопште из своје келије. Неке међу братијом саблажњавало је то што се преподобни не причешћује, или, како су говорили, ако се причешћује зашто се не зна ко га причешћује. Нови настојатељ манастира, отац Нифонт, сазвао је сабор старијих јеромонаха и они су, имајући у виду његову болест ногу и немогућност да у манастир долази недељом и празником ради причешћивања, предложили да отац Серафим пређе да живи у некој од манастирских келија. Монах који је преподобном носио храну пренео му је одлуку саровског сабора. Старац га је саслушао, али није проговорио ни речи. А кад му је следеће недеље тај предлог био поновљен, преподобни је благословио брата и заједно са њим пошао у манастир. Летописац је забележио да је то "било 8. маја 1810. године, након Старчевог петнаестогодишњег пребивања у Даљој пустињи, у педесет и првој години његова живота."
Тако је саровски манастир поново угледао свога молитвеника, пустињака и ћуталника и великог подвижника, преподобног Серафима. Крочивши кроз манастирска врата и не улазећи у своју келију, преподобни је пошао прво у болницу, а отуда на свеноћно бденије у храм Успења Мајке Божије. Другога дана причестио се у својој омиљеној болничкој цркви, изграђеној на месту где му се некада јавила Пресвета Богородица, а затим се упутио настојатељу, оцу Нифонту, да прими од њега благослов за нови подвиг. После тога отишао је у своју пређашњу келију и у њој се затворио. Тако је почео његов затворнички живот. Келија Старчева, како је описана у Житију, била је уска и тесна. Два њена прозорчића гледала су на јаругу. Као постеља служила му је врећа са песком и камењем, а одсечак пања служио му је уместо столице. Гомилица дрва лежала је испред пећи у коју се никад није ложило. Преподобни за себе није користио ватру, само је пред иконом Мајке Божије званом Умиљење, коју је називао и радошћу над свим радостима, непрекидно горело кандило. У уском трему који се налазио уз келију стајао је мртвачки ковчег од храстовине, који је сам преподобни за себе направио, да га подсећа на смрт. Као одећа преподобном обично је служила широка бела хаљина од платна и црна скуфијица. На грудима му је висило распеће од бакра, благослов мајчин, а на леђима, под огртачем носио је, ради умртвљења страсти, узицама причвршћен прилично тежак гвоздени крст. Вериге и власеницу (кошуљу од кострети) никада није носио, а онима који су га питали за корист од ношења верига, говорио је: "Ако нас неко ожалости речју или делом и ми поднесемо увреду јеванђелски - ето нам наших верига, ето власенице!"

Светитељ у небеским становима(9)

Према речима његовог животописца, "преподобни је свој многотрудни подвиг обављао у дубокој тајности и у тишини. Никога није примао и никуда није одлазио. Када би му доносили храну, отац Серафим би, покривен платном да га нико не би могао видети, отварао врата и на коленима је примао, не изговарајући ни једну једину реч." Веома се мало зна о томе како су протицали ови добровољни затворски дани преподобног. Он је о томе причао тек при крају живота. Највише је, изгледа, открио послушнику Ивану Тихоновичу, каснијем игуману Јоасафу. Захваљујући његовом сведочењу, данас, ипак, нешто знамо о тим данима и подвигу преподобног, и о чудесним виђењима којих је у то време био удостојен. Као и у својој пустињској келији, отац Серафим обављао је све свакодневне службе, осим свете Литургије, и испуњавао своје келејно правило. У преостало време предавао се подвигу умне молитве, молећи се наизменично час Исусовом час Богородичном молитвом. Исусову молитву преподобни је сматрао "светиљком путева наших и звездом водиљом која води у небо". Достигавши велики успех у тој молитви, преподобни је стално саветовао монасима да пажљиво воде живот, да се баве Исусовом молитвом. Једном га је посетио младић који је завршио богословију, и поверио старцу своју намеру да ступи у монаштво. Старац му је дао поуку за спасење душе, између осталог и завет да се обучи Исусовој молитви. Поучавајући га тој молитви, рекао му је: "Само спољашња молитва је недовољна. Бог обраћа пажњу на оно што се дешава у нашем уму, и зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву са унутрашњом, и нису монаси, него погашено угљевље!" Такав став преподобног према Исусовој молитви, по свему судећи, утицао је на то да сваког новопримљеног монаха у Сарову одмах уче тој молитви.
Преподобни Серафим је са великом ревношћу читао Свето Писмо. Чинио је то " ради тога да духу своме даде слободу - да се вазноси у небеска боравишта и храни преслатким разговором са Господом". Током једне седмице прочитао би читав Нови Завет: понедељком је читао Јеванђеље Матејево, уторком - Марково, средом - Лукино, четвртком – Јованово, а на остале дане расподељивао је Дела апостолска и посланице. Осим тога, свакога дана читао би и прописана зачала из Јеванђеља за светитеља који се тог дана слави. У време читања Светога Писма често би умом утонуо у дуготрајно богозрење (сагледање Господа) и од Бога бивао удостојен најчудеснијих виђења. Тако се, као апостол Павле, удостојио да буде узнесен у небеска боравишта.
"Једном", причао је преподобни послушнику Ивану Тихоновичу, "наслађивао сам се речју Господа мога Исуса Христа којом вели - многи су станови у дому Оца Мога. Ја убоги, зауставио сам се код тих речи Спаситељевих и зажелео да видим те небеске станове и молио се Богу да ми их покаже. Пет дана и пет ноћи провео сам у бдењу и молитви, просећи од Господа благодат тога виђења и Господ ме, убогога, није лишио Своје милости. Испунио је моју жељу и молбу и ја сам био узнесан до тих станова - само не знам да ли у телу или без тела, то ми је непојмиво, Бог зна - и видео неисказиву красоту рајских насеља и оних који тамо живе". Чудесни тајновидац описивао је блаженство Светих - Претече Господњег Јована, светих Апостола, васељенских учитеља - Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, преподобних Антонија Великог, Павла Тиваидског, Саве Освећеног, Онуфрија Великог, Марка Траческог и других, лепоту и славу свете Февроније и многих других мученица које сијају у неизрецивом сјају и радости.
"Ах, радости моја", говорио је, "тамо је такво блаженство да се то описати не може! Када би ти знао каква сладост животвори душу праведнога на небесима, одлучио би да у овом пролазном животу са благодарношћу подносиш жалости, прогоне и сваку клевету. Чак и када би наша келија била пуна црва и када би нам ти црви изједали тело целога живота, требало би свом вољом својом на то пристати, само да се не лишимо оне небеске радости коју је Бог припремио онима који га љубе... Какву сам радост и сладост небеску ја тамо окусио, немогуће је казати!" А док је послушник слушао и гледао преподобног приметио је чудесне промене на његовом лицу. Доцније је испричао: "Отац Серафим је заћутао, нагнуо се напред, главу са затвореним очима беше погнуо, а пруженим дланом десне руке превлачио је преко срца. Лице се његово постепено мењало и почело да чудесно сија и најзад се толико просветлило да га је немогуће било гледати: око уста и у целом његовом изразу било је толико радости и усхићења небеског да га је човек стварно у тим тренуцима могао назвати земаљским анђелом и небеским човеком. Све време свог тајанственог ћутања он као да је нешто сагледавао са умиљењем и слушао са удивљењем".
После пет година строгог затворништва, преподобни Серафим је, после једног само њему знаног откривења, ублажио затворништво и отворио своја врата за људе који су желели да га виде. Не обраћајући пажњу на оне који би долазили, Старац је наставио са својим духовним вежбама. На питања није одговарао, јер рок који му је Господ назначио за тиховање још није био истекао. И тако се његово ћуталништво продужило још пуних пет година, током којих је преподобни само примером свога тиховатељског живота поучавао оне који би му долазили. После тих пет година подвизавања, како је записао летописац, јавила му се Царица Небеска у пратњи Онуфрија Великог и Петра Атонског и дозволила му да прекине са ћутањем ради поучења и утешења богомољаца који му буду долазили. Тада се завршио његов ћуталнички подвиг, али своју затворничку келију Старац још ни за тренутак није напуштао.

Христос васкрсе, радости моја(10)

Од јутарње Литургије и читав дан до вечери, како је записао надахнути летописац, "слегали су се к њему они који беху гладни хране духовне, а Старчево срце није међу њима правило никакве разлике. Старац их је све примао са подједнаком љубављу, све дочекивао поклоном до земље и целивом, све поздрављао речима Христос васкрсе и свакога је називао радости моја. Људи су к Старцу долазили из свих крајева Русије и његова келија беше премала да прими све који су желели да од њега приме благослов." Тада је преподобни почео да моли Господа - да му допусти да оконча затворништво, да би сам излазио међу људе и служио им. И његова молитва је била услишена.
После петнаестогодишњег пребивања у затворништву, 25. новембра 1825. године, поново му се јавила Пресвета Богомајка у пратњи светог Климента Римског и Петра Александријског (био је њихов дан црквене године) и заповедила своме изабранику да остави затвор и за почетак оде у пустињу. Тог истог дана, после јутарњег правила, Старац је отишао код настојатеља манастира и, кад је од њега добио благослов, после дуготрајног затвореништва кренуо је своју Даљу пустињу, како му је наредила Богомајка. Али, пре него је стигао у Даљну пустињу, дошавши на две врсте од манастира, код Богословљевог извора, где је на стубу стајала икона апостола и јеванђелисте Јована, на једној узвишици спазио је Владичицу како иде ка њему с двојицом апостола - Петром и Јованом Богословом! Пречиста је, како је причао преподобни, ударила жезлом о земљу, из које је шикнуо извор бистре воде. Рекла је преподобном да ће ово бити исцелитељски извор и да ће исцељивати сви они који му приступе са вером.
Преподобни Серафим је остао на томе месту и почео да ради на уређењу чудесног студенца. Одлазио је на реку Саровку, тамо сакупљао камење, доносио га на извор који су почели да називају Серафимовим, и облагао га са свих страна. Видећи труд преподобнога, братија му је на том истом узвишењу, у близини врела, саградила малу келију без прозора, у којој би могао да нађе заклон од кише и студени, а цело то место добило је име Ближа пустиња. У тој ближој пустињи, уз непрекидну умну молитву, преподобни би сређивао башту, или радио нешто око извора, или би секао дрва. По завршетку посла, примао је оне коју би му долазили за савет и помоћ. Понекад су га виђали и у Даљној пустињи, камо је одлазио да се моли у дубљој осами.
Серафимов извор налази се дубоко у Саровској шуми. Као што је Пресвета Богородица рекла - да ће извор бити исцељитељски – тако је и било. Безбројни поклоници долазили су на извор. Учинила је то и царица Александра, жена Николаја II, која је дошла да се помоли Господу да јој да наследника круне. У току следеће године рођен је царевић Алексеј. Када је манастир био затворен, совјетске власти су намерно запрљале извор прекривајући га блатом, а, како пише мати Нектарија, нису се смирили све док га 50-их година нису и забетонирали. Али десетак година после затварања манастира, преподобни Серафим почео је ноћу да се појављује у војној области, између Сарова и Дивјејева. Многи војници су причали да су видели како им прилази старац у белој мантији са штапом. Вичући му да стане, гађали су га из пушке, али га никада нису могли да погоде. То је била толико честа појава, да су новим регрутима једноставно говорили да не обраћају пажњу. Једне ноћи 60-их година, светитељ се појавио испред војника који су ишли у извидницу, и он је, као и Пресвета Богородица 100 година раније, лупнуо својим штапом о велики камен. У том тренутку избио је снажан извор воде, као замена за први извор који је одавно био пресушио. После тога ходочасници су поново пристизали на извор. Чак је и војницима дозвољено да га користе, али само до средине 70-их година, када је нови командант области то забранио.
Војне власти се нису зауставиле на томе. Довезли су булдожер у намери да униште језерце и блокирају извор, али, на путу до извора, булдожер се покварио. Један од радника се морао вратити у село по резервни део. Други радник, који је остао поред машине, причао је да је видео некаквог старца у белој мантији како излази из шуме и зове га по имену: "Василије, зашто желиш да затвориш мој извор?" Василије је изненађен одговорио: " Имам такво наређење од власти". А светитељ је рекао: "Нећеш то моћи да спроведеш." Резервни део није био пронађен у селу. Три дана касније, када је булдожер коначно био оправљен, а радници спремни да се врате на посао, из Москве је стигло наређење да се прекину радови. Велики део шуме, укључујући и место где је био извор, проглашен је националним благом и више није био под војном контролом. Василије, који није био верник, отишао је кући и испричао мајци шта је видео. Она га је одмах одвела до матушке Маргарите, последње преживеле монахиње из Дивјејева, још из времена пре револуције, која је тада живела на селу, обучена као мирјанка. Пошто му је мати Маргарита показала иконицу светог Серафима, Василије је рекао: "Да, то је он!"
Чудесни извор светог Серафима привлачи све више поклоника сваке године. Верује се да вода има ону исту исцелитељску моћ као и вода из првог извора и да је нарочито погодна за лечење депресије. Поред њега су 1998. године изграђене мала дрвена капела и велика купаоница те сада ходочасници зарањају у воду. Често се дешавају чудотворна исцељења.
Отац Серафим, према речима његовог животописца, ходао је уз помоћ штапа, носећи у рукама секиру, а на плећима торбу напуњену песком и камењем, поврх којих је увек лежало Свето Јеванђеље. Када би га питали зашто носи толики терет, преподобни је одговарао речима светог Јефрема Сирина: "Мучим онога који мене мучи". Преко широке беле горње хаљине препасане белим пешкиром, старац је у време кише или припеке, уместо мантије навлачио уштављену кожу, а на питање зашто се тако убого одева, одговорио је: "Царевић Јоасаф је мантију, коју му је дао пустињак Варлаам, сматрао вреднијом и скупоценијом од царске порфире". И опет су на преподобног почели да дижу хајку неки од манастирске братије, који су са потајном завишћу гледали на његов подвиг. Изгледало им је саблажњујуће што преподобни, који је напустио затворништво и излази из келије, не одлази у цркву. Као последица њихових потказивања, из Тамбова је једнога дана, како је записано у Житију, "дошла наредба од епархијалног архијереја - да се оцу Серафиму Свети Дарови више не доносе у његову келију, него да он сам долази у цркву да се причести." Наредбу преосвећенога свети Старац је примио са смирењем и рекао: "Макар морао и на коленима да пузим да бих испунио послушање, не бих ипак пропустио да се причестим животворним Тајнама Тела и Крви Христове".
Од тада је преподобни Серафим недељом и празницима долазио у болничку цркву ради причешћивања. То је допринело да се све већи и већи број људи обраћа преподобном. Мала болничка црква није могла да прими све богомољце који су се у њој стицали онда када би се причешћивао отац Серафим, и народ је већином стајао изван храма, очекујући његов излазак. На путу од храма до своје келије преподобни ни са киме није разговарао. После неког времена би благосиљао народ и почео да прима посетиоце. Како се повећавао њихов број тако се повећавао и број свећа које су гореле пред иконама у манастирској келији преподобнога, тако да је у њој, без обзира на то што се пећ никада није ложила, и по хладном времену било вруће.
"Они ми доносе јелеј (уље) и свеће", говорио је преподобни, "и моле ме да се за њих помолим. Када читам своје правило помињем их на почетку једанпут. Будући да због мноштва имена не могу да их поновим на сваком оном месту тога правила где би требало - у том случају би и мени понестало времена да вршим правило - ја све те свеће за њих приносим као жртву Богу или за сваког по једну или за неколико људи једну велику свећу, или, за неке, топлину неугасивог кандила, а тамо где би у моме правилу требало да их поменем говорим: Господе, помени све оне, слуге Твоје за чије сам душе ја убоги зажегао Теби свеће и кандила!"
Као посебан подвиг свога живота преподобни је изабрао молитву за људе. То је био нови степен подвижничког напрезања — служење ближњима. А док се молио за ближње, према речима његовог животописца, "отац Серафим би добијао од Господа и неке видљиве знаке: ако би свећа, коју је упалио за одређеног човека, падала - то је био знак да је тај човек пао у грех и тада би утолико пламенија постајала подвижникова молитва." Једна дивјејевска сестра, која се удостојила да се неком приликом моли заједно са Старцем у његовој келији, причала је: "...И док се Старац тако молио, одједном у келији настане страшан мрак! Ја од страха падох лицем к земљи, а баћушка ме, видевши то, замоли да устанем и рече: Знаш ли, радости моја, откуда по тако светлом дану да настане овако ужасна тама! Отуда што сам се молио за једну грешну, умрлу душу и истргао је из руке самог сатане: сатана се зато тако злобно и окомио на мене и сам овамо улетео. Отуда овде мрак..."